Милена Павловић Барили

VENERA SA LAMPOM - M. P. BARILI (1)


Pesma u slikama
Milisav Milenković, 05.07.2009 Ocena: 4.43 (Glasova: 7) Komentara: 0

Rodna kuća u Požarevcu

MILENA, “ime neobično, koje već zvukom i grafijom najavljuje nešto izuzetno, retko”. Milena, slikar i pesnik koju je devet godina posle smrti, petnaest godina posle odlaska iz Evrope, a osamnaest godina kako je otišla iz Srbije, kulturnoj i umetničkoj javnosti 1954. prvi predstavio Miodrag B. Protić, slikar, likovni kritičar i jugoslovenski akademik. Milena Pavlović Barili dugo je bila zaboravljena i nepoznata i kao slikar i kao pesnik. Zaboravile su je generacijske kolege, a šira kulturna javnost za nju nije ni znala. Otuda se s pravom može reći da je kao slikarku i pesnikinju promovisao i u javni život uveo Miodrag B. Protić, kao njen duhovni otac.
Protiče jedan vek od njenog rođenja, a Milena - taj zvučno-svetlosni slap glasova u kojem dominiraju srebrnasti vokali, opet i neprekidno se nameće našim čulima. Pleni svim, sobom i svojim umetničkim delom izazivajući asocijacije i senzacije. U njihovom središtu je njen život, njene slike i njena poezija. A Milenin život u proteklih sto godina teče podjednako bolno i patetično, kao što i njene slike i njena poezija nose neugasli žar i san.
One kao da tkaju prepoznatljivu, a neponovljivu poetiku strasti, tuge i ponosne patnje. Njeno življenje je pretočeno u njene slike i stihove, kao što su opet milenolike slike i stihovi deo njenog drugog, nadrealnog života.
Ćerka Srpkinje Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija, Milena je rođena 5. novembra 1909. giodine u Požarevcu. Rođena je u kući svoga dede po majci požarevačkog trgovca Stojana Pavlovića. Milena je prvo i jedino dete rođeno u braku koji je trajao kratko, da bi se nastavio posle četiri decenije odvojenog života. Supružnici su se razišli u ranom Mileninom detinjstvu, a ponovo su se spojili tek posle njene smrti. Milenino školovanje, umetnički počeci i njen uspon bili su krhki konci koji su povezivali Danicu i Bruna.
Danica i Bruno svojim rođenjem, porodičnim vaspitanjem, školovanjem i životnim temperamentom kao da su bili predodređeni da imaju takav bračni život. Oboje su bili ličnosti koje su tražile svoj životni pravac i prepoznavale životni smisao.
Danica Pavlović je izdanak stare srpske građanske porodice, čiji članovi su bili potomci najstarije Karađorđeve ćerke Save. Mada dosta daleko, to srodstvo je uticalo na njenu ličnost, najpre obrazovanjem od najranije mladosti, učenjem nekoliko stranih jezika, kao i elegantnim oblačenjem. Sve je to nju izdvajalo iz ondašnje sredine, a ona je otmena i zaneta umetnošću krenula u život sa neskrivenim željama da ga proživi na način koji dolikuje imućnoj, talentovanoj i lepoj devojci. Otuda i njene studije klavira i pevanja u Minhenu. Ličila je “na Rakićevu damu sa crnom orhidejom ili Dučićeve lepe, rezignacijom ranjene žene”, piše Miodrag B. Protić. Na Konzervatorijumu upoznaje Bruna, budućeg muža, oca Mileninog, i kako sama priznaje i piše “bila je očarana njegovom duhovitošću i talentom”.
Bruno Barili, kompozitor, muzički kritičar i pesnik, sin jednog slikara iz Parme, koji opet, prema nekim navodima, vodi poreklo od majke Karle Goldonija. Rođen je u Fanu 1880, a umro u Rimu 1952. godine. Autor je dve opere: “Meduza” i “Admiral”. Pisao je muzičku kritiku za velike italijanske listove kao “Koriere dela sera” i “Tempo”, koje je kasnije sakupljene u knjizi objavio pod imenom “Miš u violini”. Objavio je još pet knjiga, od kojih je jedna bila ilustrovana sa šesnaest Mileninih crteža.
(Nastaviće se)

Ponosni otac
Milisav Milenković, 06.07.2009 Ocena: 4.43 (Glasova: 7) Komentara: 0

Bruno Barili

PRETERUJUĆI u svemu što je u životu radio, Rafael Sančas Masas portretiše Bruna Barilija kao retku, silovitu, sugestivnu ličnost. Masas piše da je podsećao na žonglera sa meteorima, na mirnog i strašnog organizatora poplava, požara i vezuvskih kataklizmi, ali i na trubadure “čija pesma širi krila, zaljubljena u meridijane i paralele ovoga sveta”. Živeo je za pozorište “kao za neko staro i sjajno ljubavno gnezdo, za operu starinsku i nagizdanu”, dovršava njegov portret Rafael Sančas Masas.
Silovitu i neukrotivu prirodu Bruna Barilija nije mogla ni htela da sputa Danica Pavlović, ali je zato mnoge očeve osobine nasledila Milena. Verovatno je blizu istine i stvarnosti da je Milena likom bila ćerka Daničina, a duhom Brunova. Otuda i njeno predstavljanje u italijanskim umetničkim, kulturnim i javnim sredinama kao “Barilijeva kćerka”, pri čemu je svakako bio uključen i ponos oca na njen talenat, ali i prepoznatljiva senzibilnost i raskoš talenata sa Barilijeve umetničke loze, oličenim u njenim slikama.
Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje - početak, trajanje i kraj”, piše Miodrag B. Protić nadnet nad rukopis njene biografije koju je napisala majka Danica. A listajući njen životopis lako se može sa gorčinom zaključiti da je sve u njenom životu bilo u znaku razdvajanja. Razdvojeni roditelji su i njen život još od uzrasta bebe počeli da razdvajaju. Iz Požarevca je za Rim pošla, odnosno poneli su je u šestoj nedelji života, a nazad se vratila u osmom mesecu.
Jače od kobi razdvojenosti počinje u najranijem detinjstvu Mileninom da se izražava sposobnost stvaranja, odnosno njene dečje igre, šare i crteži tek nagoveštavaju njen budući put, izazove i iskušenja. U trećoj godini života ona crta kokoške i piliće, u petoj godini čita novine, uporedo učeći srpski i italijanski.
U Šestoj godini sa majkom Danicom ponovo odlazi u Italiju, a potom je u Nici gde uči francuski. Prvi i drugi razred osnovne škole završava u Bergamu, a treći i četvrti u Požarevcu. U Linc, u Majerovu školu prelazi kada je bila u drugom razredu gimnazije. Tu je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat, a potom, sledeći “stendalovsku melanholiju” prelazi u jedan manastir u Gracu, gde je za godinu dana naučila nemački jezik.
Sa navršenih dvanaest godina, već svetski putnik i poliglota, Milena se vraća u Srbiju i biva primljena u Umetničku školu “kao vunderkind koju posle četiri godine, 1926. izuzetno završava uporedo sa nastavnim tečajem”, kako piše majka Danica. Školski drugovi su joj Đorđe Andrejević Kun i Lazar Ličenoski, potonji veoma značajni slikari. Dnevni list “Politika” ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović Barili “koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”, prikazujući izložbu Umetničke škole.

BRAT UJEVIĆA
Rastko Petrović, veliki srpski pesnik i diplomata u Rimu je upoznao Bruna Barilija i o njemu svedoči: “Poslednji izdanak velikog boemstva, duhovni brat našeg Ujevića i Drainca, kojima toliko liči svojim gospodskim i suverenim odricanjem svega što bi mu život moglo načiniti ugodnim, Barili je danas jedan od najomiljenijih evropskih pesnika. Njegov uzbuđeni, plameni stil, kojim uspeva da da neočekivane i nove izraze svome maternjem jeziku, da izrazi dinamiku savremenog života, čini ga tako tipično predstavnikom novoga društva u Italiji.... On je poetičan u svakom svom pokretu.”
(Nastaviće se)

Daleko od sreće
Milisav Milenković, 07.07.2009 Ocena: 4.43 (Glasova: 7) Komentara: 0

Autoportret iz 1929.

PERIOD 1922-1926. godine je obeležen uporednim školovanjem na Umetničkoj školi i u nižoj gimnaziji, te Milena sa šesnaest godina završava obe škole i počinje svoj umetničko-tragalački posao. Počinje da radi olovkom i temperom, a ređe i akvarelom. Preokupacije su joj, sem Hamleta i albanskog ratnog ciklusa, filmski idoli toga vremena, pre svih Rudolf Valentino, što predstavlja neku vrstu urbanog romantizma. Ovaj period umetničkog školovanja obeležili su i profesori koji su Milenu uvodili u tajne slikarske umetnosti. Pre svih to su Beta Vukanović i Ljuba Ivanović.
Rano Milenino detinjstvo obeleženo je neizbežnim dečjim škrabanjem ili žvrljanjem, ali se već posle desetak takvih sačuvanih žvrljotina uočavaju nacrtani oblici. Sačuvano je oko šest stotina tih dečjih crteža, ali se pominje i podatak od osam stotina, koje je radila od druge do trinaeste godine. To je vreme kada je dete Milena svaki list papira koji joj je dolazio do ruku ispunjavala svojim crtežima.
Prvu kompoziciju, kako navodi Živoslavka Graovac, Milena je nacrtala sa pet godina na duplom tabaku papira. To su egzotični cvetovi, a potom sledi kompozicija sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za uskraćeno druženje sa vršnjacima. Da li zbog bolešljivosti ili drugih zabrana, tek Milena nije imala detinjstvo ispunjeno bezbrižnošću dečjih igara i druženja. Umesto svega toga ona je drugovala i radovala se sa svojim ljubimcima koje okuplja na svojim crtežima.
„Milena neprestano teži“, piše Živoslavka Graovac, „da otkrije šta je skriveno iza lica ljudi, koliko je duboka njihova duša, nastoji da pokaže da je i na rukama i licu, u očima i glasu odraz dubokih zbivanja u ljudskoj duši. Otuda toliko prisustvo portreta u njenim radovima. Svakako da su samoće i neka nejasna tuga koja je dete Milenu obuzimala imale uticaj i na te njene crteže i na izražavanje takvih raspoloženja.“
To je sve deo strukture njene ličnosti, karaktera i senzibiliteta koje će kasnije evoluirati u drugačije i sugestivnije vizuelne vrednosti. Milenino detinjstvo sa čarolijom dečjih crteža samo je nagoveštaj onoga što će doći kao zrelo poimanje života, ljudi i njihovih snova, skrivenih iza fasade lica.
Milenini dečji crteži pouzdano svedoče da njeno detinjstvo nije bilo najradosnije, ali mu se ona neprekidno vraćala. Ostaje pak neodgonetnuta gorčina sa kojom je ona, kao sedmogodišnja devojčica ispisala da li svoju ili odnekud zapamćenu pesmicu. Tek ona piše:
„Roma sabato
12 Novembre 1916.
Milena
Kad sunce svanjiva
i ptičice pevaju
onda, onda je leto
al ja neću da
ga dočekam neću da
dočekam na ovom
svetu! Ovaj svet
sanak samo sanak
lep.“
Otkud u tim godinama, pred krupnim i radoznalim dečjim očima fatalistička crta rezignacije i poraženosti. Šta je to pomutilo čisto njeno „ogledalo duše“?
Indikativno je da Milena tu neku ojađenost životom odnosno slutnju o tome projektuje i na svoje karikature. Po rečima Živoslavke Graovac ona je prema jednoj karikaturi napravila lutku gladnog slikara koji je zbog neprodatih slika ostao siromašan i zbog toga se obesio. Tu lutku ona je poklonila Beti Vukanović, kada je završila Umetničku školu. Moguće je da je ova karikatura u izvesnom smislu izuzetak, jer su karikature sa dvora, kao i crteži mnogo inventivniji.
(Nastaviće se)