MEДИЈСКИ МРАК У СРБИЈИ

/9.7.2009/
Медијска (не)слобода у Србији и B 92 медијски Гвантанамо


Заиста је данас један од највећих проблема које имамо у Србији медијска неслобода, имајући у обзир да готово сви електронски медији су под контролом владе, и још горе, један њихов веома значајан део је под непосредном контролом америчке политике. То се превасходно и директно односи на Б 92, Фокс, потом и на Студио Б и неке друге. Б 92 и Фокс имају по неколико телевизијских канала као и националну фреквенцију, а и у осталим телевизијама постоји на овај или онај начин утицај макар у делимичном, ако не и доминантном облику ове политике. Опозиционо мишљење и не може да се чује у Србији на електронским медијима осим у строго контролисаним секвенцама. Ту и тамо се може чути по нека изјава неког од политичара опозиције, али зато су огромна већина стручњака, експерата и сл, који се различитим поводима позивају и цитирају редом из дијапазона атлантиста, најечшће плаћеника НВО, сорошоваца и приучених полустручњака који често каријере и своја радна места дугују управо политичкој подобности. Јадна је медијска ситуација у Србији, али зато ће сви стручњаци за медије из НВО, редом констатовати да никада нису биле веће медијске слободе. Укупно посматрано Б 92 је симбол медијске окупације Србије и затомљавања другчијег мишљења у електронским медијима.
Ситуација је нешто боља када су у питању радио програм и штампани медији, али и ту стање ни издалека није пропорционално расположењу читалачке публике и изборном телу. Практично опозиционо мишљење се може видети у недељнику "Печат" (који излази тек нешто више од годину дана), углавном и у недељнику "Сведок", потом у дневном листу "Глас јавности", као и у "Куриру" и "Правди" (мада ова два последња дневна листа додирују повремено границе жуте штампе). Недељник "НИН" још увек није у потпуности потпао и својом уређивачком политиком под имиџ нових власника (номинално швајцарске фирме, заправо мондијалистичког опредељења), али ако пратимо како изгледа рецимо "Блиц" под њиховом контролом, можда није далеко дан када ће се слободно мишљење и у "НИН" у највећем или чак потпуно затомити. Проблем са медијима који су под контролом или под највећим утицајем садашње власти, није само у томе (што је само по себи недемократски показатељ једног друштва), већ управо у чињеници да они изгеда најчешће полажу рачуне газдама ван граница ове земље и што је најгоре са атлантистичким предзнаком, тако да се пре може говорити да ти медији само пружају тренутно услуге политичарима који највише одговарају интересима Великог брата. Тако угледни национални лист "Политика" од доласка на њено чело Драгана Бујошевића добрим делом поприма проатлантистичку и самим тим некад у пракси и антисрпску димензију која је тек невешто прикривена и то само за недовољно упућене.
Иако нисам лично политички ангажован и превасходно се бавим науком, све сам мање спокојан као обичан грађанин и забринут за будућност земље и нашег друштва. Ту је презадуженост земље и слом економског система изазваног превасходно катастрофално вођеном економијом последњих година чија је персонификација неолиберализам, Г 17, а метафора Млађан Динкић, стални притисци и мрачни планови америчке политике према српском народу, која између осталог делује на терену и преко мреже својих плаћеника у српским земљама, као и општа криза и аномија нашег друштва где долази до губљења поверења у опште вредности. То се одражава делом и на нашу омладину која постаје све чешће жртва тренутних задовољстава и порока, а све мање бива усмеравана према правим вредностима и врлинама до којих се може доћи само поштеним, упорним и у континуитету вођеним тешким радом у било којој сфери живота где се жели постићи успех за себе, окружење и читаву отаџбину.
Дакле заиста је можда последњи тренутак да се окрене лист и да се неморал замени моралом нерад - радом, непоштење - поштењем, лаж - истином, издаја - патриотизмом и одговорношћу према земљи, окружењу, прецима и потомцима, стално пропадање и економско и државно руинирање - макар стабилизацијом и минималним напретком за почетак. У том правцу, неопходно је да се изборимо за дијалог, отворени дијалог у друштву и по цену да се о свему не сложимо. Неслобода медија је управо проблем за тај први, почетни, али веома важан корак. Стога Б 92 као симбол медијске неслободе Србије, немогућности и осујећења покушаја спровођења дијалога свих структура у земљи, представља један наш мали инсталирани Гвантанамо. Паралелно са борбом за добијање, прве слободне телевизије са националном фреквенцијом у Србији (и то у двадесетој години транзиције!?) сви ми грађани овог друштва, ма колико имали различита мишљења по многим питањима, треба да водимо борбу и да укажемо (својим слабашним могућностима гледано појединачно сваког од нас), да америчка телевизијска кућа Б 92, као симбол медијске манипулације и неслободе у данашњој Србији не заслужује да бива плаћена нашим средствима, која се на различите начине њима дотурају од државе и пореских обвезника, као и да будзашто столује у државној згради (згради, која да иронија буде већа је припадала Народној банци државне заједнице Србије и Црне Горе која је разбијена управо деловањем америчке политике, концептом Г 17 Плус и медијима где је свакако предводник Б 92) . Када се будемо изборили, макар и у најмањој мери, за извесну медијску слободу и различито мишљење у електронским медијима, можемо имати и такве демократске домете да имамо какав такав увид у рад највиших органа власти, и тада неће бити вероватно могуће да се врше и остале ужасне манипулације чије смо жртве били протеклих година, попут тога да страни амбасадори мењају изборну вољу грађана, да поред одлуке Народне скупштине Србије о неутралности земље, министар одбране потписује уговоре који фактички земљу гурају и одводе у НАТО, потом да се земља задужује додатно и тајно, чак и за следеће генерације, а да се о томе у јавности не зна много и др. Иако свакодневно слушамо да су остварена права и модели правне државе пресликани из Европе, сазнајемо да су права радника уникатно угрожена управо у Србији где је закон о раду тако донет пре неколико година, да смо једина земља где се не санкционише власник фирме који месецима не исплаћује плате запосленим. У осталим земљама је то одмах санкционисано егземпларним казнама док у Србији до правде запослени треба годинама да се вуче по судовима и многи од тога одустају вишеструко уцењени од власника фирме или њеног шефа. Где су ти слободни медији који се баве свим и свачим а највише величањем нашег пута у земљу дембелију и јурење беле шенгенске листе, када запослени могу месецима без последица да не примају своје зараде и да је то уникатан случај у Европи. Да не говоримо о свакодневном прећуткивању или непрофесионалном извештавању већег дела електронских медија националнe фреквенцијe, са бројних протеста незадовољних, несрећних и оштећених, махом социјалне природе, али и политичких демонстрација и манифестација широм земље, укључујући често и сам центар Београда. Јасно је колико је то срасла интересна група врхова власти и колико су медији неслободни, макар не за обичног човека и грађанина ове земље који има огромне амбиције да чак жели да поштено живи од свог рада у макар колико толико стабилној земљи по могућности не окупираној и распарчаној.
Дакле макар делимична медијска слобода и медијски плурално друштво су предуслови, заиста неопходни предуслови и демократске контроле државних органа и стварања каквог таквог слободног друштва. Оно сада постоји у извештајима плаћених НВО којима је свака друга реч већ годинама слобода, демократија, слободни медији, а колико тога има заиста у пракси можемо и сами да видимо.




Др Драган Петровић, Виши научни сарадник www.petrovicdragan.com

ИЗМЕНА ЗАКОНА О ИНФОРМИСАЊУ ЗАТВАРА ПОЈЕДИНА ГЛАСИЛА НЕПОДОБНА ВЛАСТИ
Смрт медијима
ПОСЛАНИЦИ: Главни кривац и креатор драконског закона против медија је Млађан Динкић који жели да „зачепи уста" неподобним, односно, нережимским гласилима
Николић: Претпостављам да законом који доноси, Млађан Динкић жели да заштити своје пљачке. Влада не би ни доносила овај закон да нису спремни да затварају поједине медије
Филиповски: Ако закон буде усвојен, доћи ће до затварања појединих медија, а то никако није добро
Родић: Овим џелатским законом желе да угуше слободу мисли и слободу говора, што су основне људске слободе
Вучелић: То је будаласти и идиотски покушај да се униште поједини медији који не одговарају власти
Брајовић: Нови закон је пут за ликвидацију појединих медија. Казне су повећане од 20 до 50 пута, чиме се застрашују новинари
Дмитровић: Та работа је урађена преко ноћи и намере нису часне. Циљ је да се заштите политичари, а не да информисање у Србији буде квалитетније

Изменама закона о информисању Влада ће уништити поједине медије, сматрају саговорници Правде из области информисања, али и политичари. Они као главног кривца за то виде министра економије Млађана Динкића који жели да „зачепи уста" неподобним, односно, нережимским гласилима. Саговорници Правде листом тврде да измене закона представљају смрт медија, као и да тај, како су га назвали, драконски закон, директно крши слободу мисли и говора, што су основне људске слободе.

Влада затвара новине

Председник СНС Томислав Николић каже да ће нови закон о информисању који је Влада усвојила довести до затварања медија.
- Претпостављам да законом који доноси, Млађан Динкић жели да заштити своје пљачке. Влада не би ни доносила овај закон да нису спремни да затварају поједине медије. Желе овим да натерају новинаре да пишу о лепим временским приликама, а не о томе шта раде политичари на власти - рекао је Николић и додао:
- Сигуран сам да је на састанку Владе, када је донет овај закон који треба да буде прослеђен Скупштини, било жустре расправе, јер су поједине странке из власти схватиле колико је овај закон лош.
Потпредседник НС Дубравка Филиповски наглашава да законом никако не треба дозволити да се затворе поједини медији.
- Иако челни људи владајуће коалиције говоре да овај закон није био на снази, он ће сигурно у јавности бити као закон који иде у корист њима. Са становишта Нове Србије, овај закон је неприхватљив. Уместо да се у тренуцима велике економске кризе помогне медијима, влада жели да направи чистку. Уколико овај закон буде усвојен, уверена сам да ће доћи до затварања појединих медија, а то никако није добро - нагласила је Филиповска.
Посланик ДСС Зоран Николић сматра да ће се тај закон одразити на слободу медија.
- Они морају да буду слободни. Ако влада хоће да утиче на њихову слободу, онда ту нема говора о демократији. Уколико овај закон допринесе да се поједини медији гасе, бићемо сигурни да је то било добро прорачунато од стране Владе - сматра Николић.


Застрашивање новинара

И доскорашњи председник УНС-а Нино Брајовић сматра да је предлог закона веома лош.
- Цела атмосфера у којој су прављене измене закона о информисању указивала је да на овоме ради неко ко не разуме шта је слобода медија, или неко ко жели да је ограничи. Увођење кауције од 50.000 евра је нешто што већ у основи ограничава медијску слободу. Нови закон је пут за ликвидацију појединих медија. Има још много тога у закону што забрињава. На пример, казне су повећане од 20 до 50 пута. Тиме се застрашују новинари који треба да извештавају о свакодневним стварима - нагласио је Брајовић.
Милорад Вучелић, главни уредник листа Печат, наглашава да је гласао и против оног, како каже, озлоглашеног закона о информисању.
- Иако сам тада био у владајућој СПС, нисам подржао тај закон. Тако не могу да кажем ништа лепо ни за овај, који је још гори. То је будаласти и идиотски покушај да се униште поједини медији који не одговарају власти - рекао је Вучелић.

Џелатске казне

Издавач Курира и Гласа јавности Радисав Родић подсећа да је био кажњен више од 100 пута по оном, како каже, драконском закону из доба Милошевића, који су сви називали џелатски.
- Али он није био ништа у односу на овај који праве сада, а који је сто пута више џелатски. Они који су га тада називали драконским, тадашња опозиција, а садашња власт, сада доноси још гори закон. Треба да их буде срамота. Тај закон има само један циљ, а то је да униште мене, Курир и остала моја издања. Свуда у закону где се помиње оснивач медија, мисли се на Рају Родића. Овим џелатским законом желе да угуше слободу мисли и слободу говора, што су основне људске слободе - казао је Родић.
Новинар Ратко Дмитровић наглашава да није видео измене Закона у целини.
- Али, из овога што може да се нађе у штампи, закључујем да је та работа урађена преко ноћи и да намере нису часне. Циљ је да се заштите политичари, а не да информисање у Србији буде квалитетније. Замислите да уредник буде осуђен због наслова „Лажов", истовремено кад цела нација, без изузетка, зна да је онај чија је слика испод тог наслова класичан лажов, битанга која годинама лаже овај народ и краде више него иједан клан у земљи. Часно је лажова назвати лажовом - казао је Дмитровић. Он је додао да је сагласан са забраном објављивања фотографија на којима су лешеви, али се пита зашто се не забрани приказивање филмова где у првих десет минута цури крв као вода, где манијаци касапе људе, одсецају главе, ваде очи, деру кожу...


http://www.pravda.rs/dogadjaji/10485/smrt-mediima

Ja sam ::

/9.7.2009/
Медијска (не)слобода у Србији и B 92 медијски Гвантанамо


Заиста је данас један од највећих проблема које имамо у Србији медијска неслобода, имајући у обзир да готово сви електронски медији су под контролом владе, и још горе, један њихов веома значајан део је под непосредном контролом америчке политике. То се превасходно и директно односи на Б 92, Фокс, потом и на Студио Б и неке друге. Б 92 и Фокс имају по неколико телевизијских канала као и националну фреквенцију, а и у осталим телевизијама постоји на овај или онај начин утицај макар у делимичном, ако не и доминантном облику ове политике. Опозиционо мишљење и не може да се чује у Србији на електронским медијима осим у строго контролисаним секвенцама. Ту и тамо се може чути по нека изјава неког од политичара опозиције, али зато су огромна већина стручњака, експерата и сл, који се различитим поводима позивају и цитирају редом из дијапазона атлантиста, најечшће плаћеника НВО, сорошоваца и приучених полустручњака који често каријере и своја радна места дугују управо политичкој подобности. Јадна је медијска ситуација у Србији, али зато ће сви стручњаци за медије из НВО, редом констатовати да никада нису биле веће медијске слободе. Укупно посматрано Б 92 је симбол медијске окупације Србије и затомљавања другчијег мишљења у електронским медијима.
Ситуација је нешто боља када су у питању радио програм и штампани медији, али и ту стање ни издалека није пропорционално расположењу читалачке публике и изборном телу. Практично опозиционо мишљење се може видети у недељнику "Печат" (који излази тек нешто више од годину дана), углавном и у недељнику "Сведок", потом у дневном листу "Глас јавности", као и у "Куриру" и "Правди" (мада ова два последња дневна листа додирују повремено границе жуте штампе). Недељник "НИН" још увек није у потпуности потпао и својом уређивачком политиком под имиџ нових власника (номинално швајцарске фирме, заправо мондијалистичког опредељења), али ако пратимо како изгледа рецимо "Блиц" под њиховом контролом, можда није далеко дан када ће се слободно мишљење и у "НИН" у највећем или чак потпуно затомити. Проблем са медијима који су под контролом или под највећим утицајем садашње власти, није само у томе (што је само по себи недемократски показатељ једног друштва), већ управо у чињеници да они изгеда најчешће полажу рачуне газдама ван граница ове земље и што је најгоре са атлантистичким предзнаком, тако да се пре може говорити да ти медији само пружају тренутно услуге политичарима који највише одговарају интересима Великог брата. Тако угледни национални лист "Политика" од доласка на њено чело Драгана Бујошевића добрим делом поприма проатлантистичку и самим тим некад у пракси и антисрпску димензију која је тек невешто прикривена и то само за недовољно упућене.
Иако нисам лично политички ангажован и превасходно се бавим науком, све сам мање спокојан као обичан грађанин и забринут за будућност земље и нашег друштва. Ту је презадуженост земље и слом економског система изазваног превасходно катастрофално вођеном економијом последњих година чија је персонификација неолиберализам, Г 17, а метафора Млађан Динкић, стални притисци и мрачни планови америчке политике према српском народу, која између осталог делује на терену и преко мреже својих плаћеника у српским земљама, као и општа криза и аномија нашег друштва где долази до губљења поверења у опште вредности. То се одражава делом и на нашу омладину која постаје све чешће жртва тренутних задовољстава и порока, а све мање бива усмеравана према правим вредностима и врлинама до којих се може доћи само поштеним, упорним и у континуитету вођеним тешким радом у било којој сфери живота где се жели постићи успех за себе, окружење и читаву отаџбину.
Дакле заиста је можда последњи тренутак да се окрене лист и да се неморал замени моралом нерад - радом, непоштење - поштењем, лаж - истином, издаја - патриотизмом и одговорношћу према земљи, окружењу, прецима и потомцима, стално пропадање и економско и државно руинирање - макар стабилизацијом и минималним напретком за почетак. У том правцу, неопходно је да се изборимо за дијалог, отворени дијалог у друштву и по цену да се о свему не сложимо. Неслобода медија је управо проблем за тај први, почетни, али веома важан корак. Стога Б 92 као симбол медијске неслободе Србије, немогућности и осујећења покушаја спровођења дијалога свих структура у земљи, представља један наш мали инсталирани Гвантанамо. Паралелно са борбом за добијање, прве слободне телевизије са националном фреквенцијом у Србији (и то у двадесетој години транзиције!?) сви ми грађани овог друштва, ма колико имали различита мишљења по многим питањима, треба да водимо борбу и да укажемо (својим слабашним могућностима гледано појединачно сваког од нас), да америчка телевизијска кућа Б 92, као симбол медијске манипулације и неслободе у данашњој Србији не заслужује да бива плаћена нашим средствима, која се на различите начине њима дотурају од државе и пореских обвезника, као и да будзашто столује у државној згради (згради, која да иронија буде већа је припадала Народној банци државне заједнице Србије и Црне Горе која је разбијена управо деловањем америчке политике, концептом Г 17 Плус и медијима где је свакако предводник Б 92) . Када се будемо изборили, макар и у најмањој мери, за извесну медијску слободу и различито мишљење у електронским медијима, можемо имати и такве демократске домете да имамо какав такав увид у рад највиших органа власти, и тада неће бити вероватно могуће да се врше и остале ужасне манипулације чије смо жртве били протеклих година, попут тога да страни амбасадори мењају изборну вољу грађана, да поред одлуке Народне скупштине Србије о неутралности земље, министар одбране потписује уговоре који фактички земљу гурају и одводе у НАТО, потом да се земља задужује додатно и тајно, чак и за следеће генерације, а да се о томе у јавности не зна много и др. Иако свакодневно слушамо да су остварена права и модели правне државе пресликани из Европе, сазнајемо да су права радника уникатно угрожена управо у Србији где је закон о раду тако донет пре неколико година, да смо једина земља где се не санкционише власник фирме који месецима не исплаћује плате запосленим. У осталим земљама је то одмах санкционисано егземпларним казнама док у Србији до правде запослени треба годинама да се вуче по судовима и многи од тога одустају вишеструко уцењени од власника фирме или њеног шефа. Где су ти слободни медији који се баве свим и свачим а највише величањем нашег пута у земљу дембелију и јурење беле шенгенске листе, када запослени могу месецима без последица да не примају своје зараде и да је то уникатан случај у Европи. Да не говоримо о свакодневном прећуткивању или непрофесионалном извештавању већег дела електронских медија националнe фреквенцијe, са бројних протеста незадовољних, несрећних и оштећених, махом социјалне природе, али и политичких демонстрација и манифестација широм земље, укључујући често и сам центар Београда. Јасно је колико је то срасла интересна група врхова власти и колико су медији неслободни, макар не за обичног човека и грађанина ове земље који има огромне амбиције да чак жели да поштено живи од свог рада у макар колико толико стабилној земљи по могућности не окупираној и распарчаној.
Дакле макар делимична медијска слобода и медијски плурално друштво су предуслови, заиста неопходни предуслови и демократске контроле државних органа и стварања каквог таквог слободног друштва. Оно сада постоји у извештајима плаћених НВО којима је свака друга реч већ годинама слобода, демократија, слободни медији, а колико тога има заиста у пракси можемо и сами да видимо.




Др Драган Петровић, Виши научни сарадник www.petrovicdragan.com

Odlican tekst . Rusi moraju imati TV stanicu sa nacionalnom frekvencijom .

Toliko su mi odvratni americki mediji u Srbiji i Crnoj Gori da cu da poludim . . Zato vise ne kupujem nijedne dnevne novine ( necu da im dam 50 centi ) , ni nedeljnike ,,NIN ,, i ,,Svedok ,, . Njih sam ranije kupovao , al posle prodaje ,,NIN,, Svajcarcima ustedim 1,7 eura svake nedelje .

Ocemo rusku TV stanicu !!!!!

Kusha ::

Odlican tekst . Rusi moraju imati TV stanicu sa nacionalnom frekvencijom .

Toliko su mi odvratni americki mediji u Srbiji i Crnoj Gori da cu da poludim . . Zato vise ne kupujem nijedne dnevne novine ( necu da im dam 50 centi ) , ni nedeljnike ,,NIN ,, i ,,Svedok ,, . Njih sam ranije kupovao , al posle prodaje ,,NIN,, Svajcarcima ustedim 1,7 eura svake nedelje .

Ocemo rusku TV stanicu !!!!!

ХОЋЕМО РУСКУ ТВ СТАНИЦУ, БРАЋО РУСИ И СЕСТРЕ РУСКИЊЕ, ИМА ЛИ ИЂЕ, ИЂЕ, ИЂЕ ИКО ДА НАС ЧУЈЕ НА ОВОЈ ПЛАНЕТИ... И ВИ ГОРЕ У КОСМОСУ БРАЋО РУСИ, ВИ СА САТЕЛИТА, ЧУЈЕТЕ ЛИ НАС!!!