Они које не треба заборавити

/10.7.2009/
Монах Авељ - руски Нострадамус


У Спасо-Јефимијевом манастиру Суздаља је 1766. г. по указу Катарине II основан државни затвор за „непромишљене робијаше“. Прогонство се примењивало за различите злочине верског, политичког и општег криминалног карактера. За управника затвора је бивао именован настојатељ манастира. Међу првим сужњима је било много лица духовног звања, укључујући и монаха Авеља чије је име тек однедавно познато широком кругу.
Василиј Васиљев - будући пророк Авељ - родио се 1757. г. у селу Акулово Тулске области. До 28. године се ничим посебним није истицао, али је Васиљев изненада напустио породицу, посао и 1785. г. примио постриг у Валаамском манастиру под именом инока Адама. После годину дана живота у манастиру, Адам се осамио у пустари на истом острву, где је добио дар предвиђања догађаја. Сам је то објашњавао тиме што се „незнано како обрео на небу и тамо прочитао две књиге“. Отада је са њиме разговарао неки глас који му је велео да не држи своја сазнања за себе, већ да о њима саопшти „изабранима“, тј. царевима.
Васиљев је после неколико година написао први део књиге предсказања. Њена садржина се тицала царевања Катарине II и изазивала озлојеђеност тако да је ствар стигла до Синода и саме царице. Катарина II је владала већ четрдесету годину, а у предсказањима је речено да ће владати тачно 40 година, и да после њене смрти круну неће добити љубљени унук Александар, већ омражени син Павле. Катарина је била разјарена. Васиљев је због предсказања раскалуђерен и осуђен на смртну казну „због вређања врховне власти“, али је потом смртна казна замењена доживотним затвором у Шлиселбуршкој тврђави.
Катарина II је 1796. г. после 40 година владавине напрасно преминула, а на престо је ступио Павле I. Мистички настројени и ексцентрични Павле, сазнавши из тајног мајчиног архива о предсказањима Васиљева, шаље по њега. Даље почињу да се дешавају чудне ствари. Као прво, монарх наводно тајно разговара са раскалуђером и сазнаје од њега извесна откровења која се тичу судбине Романових. Штавише, Павле та откровења бележи у виду „Писма потомку“ и смешта у архив с ознаком: „Отворити 100 година после моје смрти“. Као друго, Васиљева не подвргавају репресији, дозвољено му је да се опет замонаши. Тако се он 1796. г. у Александро-Невском манастиру поново замонашио под именом Авељ.
Авељ испрва живи у манастиру, а затим га напушта и почиње да странствује по Русији. На крају крајева се Авељ враћа на Валаам, где видовњак пише други део књиге предсказања која се тиче Павлове судбине и скоре смрти. Због својих предсказања Авељ поново доспева у Тајну канцеларију и ускоро поново бива затворен у Шлиселбуршку тврђаву. Кроз мање од десет месеци Павла I убијају. Александар I, који раније није веровао у мистику, ослобађа Авеља и шаље га у прогонство на Соловјецка острва. Авељ се ни ту није скрасио и ускоро је написао трећу књигу предсказања која се тиче Александрове владавине и судбине Русије у најскорије време: најезде Француза и спаљивања Москве. Цар се разбеснео и наредио да Авеља затворе у манастирски затвор „док се његова предсказања не остваре“.
После рата са Наполеоном и разарања Москве, Александар наређује да Авеља пусте, дају му лична документа, новац и дозвољава му да се слободно креће по Русији и изван ње. У то време је Авељ навршио 56 година. Још је био крепког тела и кренуо је на далеко путовање. Авељ је посетио многе кутке Русије, био у Цариграду (Константинопољу, Истамбулу), Јерусалиму, на Светој гори. По повратку у отаџбину се настанио у Тројице-Сергијевој лаври. Авељ-пророк је стекао огромну славу, стално су му долазиле велможе, њихове жене и кћери с молбом да им прориче судбину, одабере правог младожењу итд. Али се Авељ на такве молбе није одазивао, одабравши осамљеност. У манастиру је написао две књиге: „Житије и страдања монаха оца Авеља“ и „Књигу постања“ где је дотакао питања стварања света и човека.
Авељ је ускоро напустио Тројице-Сергијеву лавру и поново кренуо да скита по земљи. И опет озлојеђујућа прорицања - о скорој смрти Александра I и предстојећој побуни племића. Александар I није казнио Авеља због таквих предсказања, али његов брат Николај I, који је од слободоумника добио надимак „Батиновић“, није трпео нереде. Авељ је по заповести Николаја I указом Св. Синода од 27. августа 1826. г. ухапшен и затворен ради смирења у Суздаљски Спасо-Јефимијев манастир. Авељ је у манастирском затвору 29. новембра 1831. г. после дуготрајне болести издахнуо у 74. години живота. Сахрањен је иза олтара затвореничке цркве Св. Николаја. Православна црква 29. новембра обележава сећање на њега. Сву своју имовину и уштеђени капитал - 5.000 рубаља - Авељ је завештао Спасо-Јефимијевом манастиру.
Авељ је задуго заборављен, све док 1901. године последњи руски цар Николај II није отворио „Писмо потомку“ које је Павле I написао после разговора са Авељом и које је у царском архиву лежало тачно 100 година. Шта је у том писму било написано нико не зна, пошто га је Николај II спалио чим га је прочитао. Сматра се да је писмо садржало предсказање о судбини последњег цара Русије. Дворани који су присуствовали читању писма наводно су видели како се цар променио у лицу и рекао: „Сада знам да се немам чега бојати до 1918. године“. А 1918. г. је Николај II са породицом стрељан.
Није сачувана ниједна потпуна Авељова књига, једино одломци и поједине копије. Наводимо неколико Авељових предсказања:

Катарини II (1762-1796) - „…цареваће 40 година“.

Павлу I - „Биће кратко твоје царевање, и видим твој ужасан крај. …од неверних слугу мученички крај ћеш примити, у твојој спаваћој соби ће те злочинци угушити. Исти ће те и прогласити безумником, ружиће лепо сећање на тебе“. Према томе, Покровски манастир и дан-данас чува тајну 30-их година 20. века. Тек предстоји мукотрпан рад у архивима, а засад многобројна питања остају без одговора.

Александру I (1801-1825) - „У његово доба ће Французи спалити Москву, а он ће им узети Париз и назвати се Благословеним. Али ће му потајна патња постати неиздржива, и тешким ће му се учинити царски венац, и подвиг царског служења ће заменити подвигом поста и молитве…“

Николају I (1825-1855) - „Почетак владавине… Николаја означиће борба, волтеријански бунт…“

Александру II (1855-1881) - „Царем Ослободиоцем именован… даће кметовима слободу, а после ће Турке потући и Словене такође ослободити ига неверничког. Неће му бунтовници опростити велика дела, „лов“ ће на њега започети, усред бела дана у престоници убиће га…“

Александру III (1881-1894) - „Миротворац истински. Славно биће царевање његово. Сузбиће проклету заверу, завешће ред и мир. Само што неће дуго царевати“.

Николају II (1894-1917) - „Имаће разум Христов, велику стрпљивост и голубију чистоту… Царску круну замениће трновим венцем… Биће рат… Ваздухом ће људи кано птице летети, кано рибе пливати, кренуће да сумпором смрдљивим један другог истребљују. Уочи победе ће се срушити царски престо. Брат ће на брата устати… власт безбожна ће земљу руску бичевати…“


По материјалима научно-практичних конференција Владимиро-Суздаљског музеја-забрана

Нострадамус: на вопросы о будущем можно достоверно ответить единственным способом
Исполнилось 505 лет со дня рождения Мишеля Нострадамуса — профессионального врача, посредственного предсказателя и гениального поэта, основоположника таких мощных литературных течений, как символизм, сюрреализм и метаметафоризм.

Тот факт, что Нострадамуса знают во всем мире главным образом как пророка, — результат чрезмерной доверчивости и неправильного пиара. Защитники его пророческого дара сами не понимают, в чем главная заслуга французского лекаря, который, впрочем, и в медицинской своей практике широко прибегал к пиару: общеизвестно, что его знаменитые «Розовые пилюли», помогавшие от всего, включая запор, понос и чуму, изготовлялись из розовых лепестков и являли собою чистейшее плацебо. Не исключено, что некие познания по медицине — в весьма узких средневековых рамках — у Нострадамуса в самом деле были, но бессмертие ему доставили не рецепты и не справочники, а так называемые центурии. Их было двенадцать, по сто четверостиший в каждой. В послании Генриху II Нострадамус превозносил его христианнейшее величие и дал примерную картину человеческой истории, какой она ему открылась в астрологических бдениях (получилось, однако, строго по Апокалипсису, стилистике которого провансальский врач вообще подражал неумеренно). Однако дать более конкретные указания пророк отказывался, мотивируя эту скрытность всякий раз по-разному: иногда он боялся «цензоров» (читай — инквизиции, с которой у него бывали проблемы), которые заподозрят его в чернокнижии. Иногда не хотел пугать современников слишком жуткими картинами будущего. Иногда попросту не желал лишать человечество главного удовольствия — посмотреть, что будет дальше. Наиболее же часто он пояснял, что умные и так все поймут, а открывать секреты дуракам опасно.

Надо сказать, это было выдающееся ноу-хау, и сам Нострадамус — гениальный поэт, чьими таинственными и страшными образами вдохновлялись сочинители всех последующих пяти веков. Все эти гиганты, встающие из морей, змеи, запущенные в клетку к детям короля, разрушенные скалы, пропитанная кровью земля, падающие с небес крылья, колеблющиеся башни и непрерывные военные столкновения, которым предшествуют загадочные четыре услышанных «нет» и одно неуслышанное «да», — блистательно подобранный антураж, повлиявший на европейскую лирику не меньше, чем в XVIII веке поэмы Оссиана с их дикими кельтскими страстями. Нострадамус, пророк он или нет (а никаким пророком он не был, ибо его предсказания приложимы ко всему, от мирового катаклизма до вашего личного падения со стремянки), создал собственный художественный мир, в котором континенты трясутся, реки алеют от крови, центром мира является Франция, а на восток от нее простираются таинственные варвары, вечно сводящие друг с другом свои мрачные счеты. География Нострадамуса узка и убога, как средневековая карта, на которой нет половины нынешнего мира; все апокалиптические события разворачиваются на крошечном пятачке, и потому толкователи вынуждены то отыскивать Нью-Йорк в Марселе, то выводить кубинскую революцию из потрясений в Вероне. Все эти натяжки могли бы составить сюжет отдельного детектива, но мы не разоблачаем Нострадамуса, а лишь призываем увидеть в нем гениального поэта, чьим опытом воспользовались тысячи авторов так называемой суггестивной лирики.

Дело в том, что поэзия — как и живопись, впрочем, — развивалась по прелестной, хотя и опасной схеме: прочь от жизнеподобия, вперед, к максимально широкому толкованию! Разумеется, такое развитие способствует универсализму, когда любой желающий может вчитать в стихи (всмотреть в картину) что угодно — и в результате лирика утешает максимальное количество страждущих, а абстрактная живопись приобщает к искусству миллионы профанов. Риск в том, что очень скоро грань между поэзией и бредом, искусством и шарлатанством стирается ко всем чертям, что мы и наблюдали в последних судорогах метаметафоризма, — но возможны и чрезвычайно впечатляющие результаты: таинственность не вредит поэзии и, более того, входит непременной составляющей в любой крупный успех. Возьмем Блока: «пять изгибов сокровенных» как только не трактовали, преимущественно в эротическом смысле, — тогда как речь шла о пяти переулках, по которым молодой Блок следовал за Любой Менделеевой, незримо провожая ее с курсов, но кому какое дело! Рембо в последних фрагментах «Лета в аду» тоже наверняка имел в виду что-нибудь конкретное, а пресловутые цвета звуков в его сонете «Гласные» точно совпадали с цветами букв в его детской азбуке, но это опять-таки никого не волнует, а важно, что красиво. «А — черный, белый — Е, И — красный, У — зеленый, О — синий; тайну их скажу я в свой черед. А — бархатный корсет на теле насекомых, которые жужжат над смрадом нечистот». Никакой тайны он в свой черед, конечно, не сказал, но впечатление произвел оглушительное. Нострадамус подарил лирике универсальный рецепт — сильные, яркие до гротеска образы плюс предельная размытость фабулы; в итоге получаем романтическую картинку, которая с равной легкостью может обозначать супружескую неверность, взрыв вулкана Кракатау или распад правящей коалиции на Украине (тем более что по сути все это очень похоже). Ведь все на свете, все в человеческой истории красиво, загадочно и катастрофично, а кто думает иначе, пусть читает Маркса, у него все скучно, как кирпичная труба.

Есть и другая тенденция — высмеивать все эти ложные красивости и загадочности, как сделал, например, Рабле, спародировав Нострадамуса… до Нострадамуса: в «Гаргантюа и Пантагрюэле», первая книга которого вышла в свет за 15 лет до центурий, есть поэтический текст, полный высокопарных нелепостей. "Вот тот герой, кем кимвры были биты, боясь росы, по воздуху летит. Узрев его, народ во все корыта влить бочки масла свежего спешит. Одна лишь старушонка голосит: „Ох, судари мои, его ловите, ведь он до самых пят дерьмом покрыт, — иль лесенку ему сюда несите“. По-моему, это очень похоже на Нострадамуса: см., например, „В религиозной сфере большое наказание доносчику, зверь в театре ставит спектакль, изобретатель возвеличен самим собой, из-за сект мир станет путаным и схизматичным“. Как хочешь, так и понимай. Мне еще очень нравится, как у него там в одном месте „ремесленники будут истреблены повсюду“. Господи, ремесленники-то чем ему не угодили? Но в образную систему почему-то ложится. И средневековая Европа в самом деле была такой — лихорадочной, трясущейся, кровавой, верящей звездам, чумной, пиршественной, ни о чем не говорящей прямо; Нострадамус действует на умы как рыцарская баллада, как полуистлевший манускрипт, и почти вся мировая лирика обязана ему множеством ценных лейтмотивов, по-своему не менее ярких, чем сквозные метафоры Откровения.

Иное дело, что методами Нострадамуса широко пользуются и шарлатаны во всех сферах — от лирики до политологии, — и у всех срабатывает, ибо, как гениально заметил Леонид Леонов, чей роман „Пирамида“ пронизан нострадамусовской пышной эсхатологией, — „Все достоверно о неизвестном“. Но это нормально — им же нужен какой-никакой птичий язык, чтобы предсказывать обтекаемо. Нострадамус подарил им не худшую лексику — во всяком случае его предсказания интересней прогнозов Белковского, Павловского и Бжезинского, вместе взятых. Дело в том, что на все вопросы о будущем можно достоверно ответить единственным способом, который был продемонстрирован нам всем сравнительно недавно: „Когда выпадет снег? — Когда Бог даст“. Правда, Нострадамус выразился бы красивее: „Когда великан восстанет из-за Пиреней, а злобный карлик испустит дух, предварительно пролив кровавый дождь на башню Греха и Сострадания“. Хорошо, впрочем, и то, что Нострадамус по крайней мере не обещал всем вопрошающим сплошного благоприятствования и регулярных выплат. То есть кое-какая совесть у него все-таки была.

Источник: vlasti.net