ФЈОДОР МИХАИЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ - ДУХ, МИСАО И ДУША

http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/biografijaidnevnik.html

Достоевский Федор Михайлович (30.10.1821 — 28.01.1881) — великий русский писатель.

Он рос в довольно суровой обстановке, над которой витал угрюмый дух отца — человека "нервного, раздражительно-самолюбивого", вечно занятого заботой о благосостоянии семьи. Дети (их было 7; Федор — второй сын) воспитывались в страхе и повиновении, по традициям старины, проводя большую часть времени на глазах родителей. Редко выходя за стены больничного здания, они с внешним миром очень мало сообщались, разве только через больных, с которыми Федор Михайлович, тайком от отца, иногда заговаривал, да еще через бывших кормилиц, обыкновенно по субботам появлявшихся в их доме (от них Достоевский ознакомился со сказочным миром). Самые светлые воспоминания уже позднего детства связаны у Достоевского с деревней — небольшим имением, которое родители его купили в Каширском уезде Тульской губернии в 1831 г. Семья проводила там летние месяцы, обыкновенно без отца, и дети пользовались почти полной свободой. У Достоевского осталось на всю жизнь много неизгладимых впечатлений из крестьянского быта, из различных встреч с мужиками.

Живость темперамента, самостоятельность характера, необыкновенная отзывчивость — все эти черты проявлялись в нем уже в раннем детстве. Учиться Достоевский начал довольно рано; азбуке его научила мать.

16 лет Достоевский лишился матери и вскоре был определен в инженерное училище. Он не мог мириться с казарменным духом, царившим в школе, мало интересовался и предметами преподавания; с товарищами не сходился, жил уединенно, приобрел репутацию "нелюдимого чудака". Он весь уходит в литературу, много читает, еще больше думает.

Достоевский был принят в кружок Белинского, как один из равных, часто посещал его, и тогда, должно быть, окончательно укрепились в нем социально-гуманические идеалы, которые столь страстно проповедывал Белинский. Хорошие отношения Достоевского с кружком очень скоро испортились. Члены кружка не умели щадить его болезненного самолюбия и часто над ним посмеивались. С Белинским он еще продолжал встречаться, но его очень обижали плохие отзывы о последующих его произведениях, которые Белинский называл "нервической чепухой". Успех "Бедных людей" повлиял на Достоевского крайне возбуждающе. Он работает нервно и страстно, хватается за множество тем, мечтая "заткнуть за пояс" и самого себя, и всех других. До ареста в 1849 г.

Так Достоевский, приняв однажды в свое сердце "последнего человека", признав за его переживаниями абсолютную самоценность, стал на его сторону против всех: против общества, мира и Бога, пронес его трагедию через все свои произведения, возвел ее на степень мировой, довел до борьбы против самого же себя, против своего же последнего убежища, против Христа. Тут-то и начинается "Легенда о великом инквизиторе" — завершительная идея этого завершительного творения. Вся тысячелетняя история человечества сосредоточивается на этом великом поединке, на этой странной, фантастической встрече 90-летнего старца со вторично пришедшим Спасителем, спустившимся на стогны плачущей Кастилии. И когда старец, в роли обвинителя, говорит Ему, что Он не предвидел будущей истории, был слишком горд в Своих требованиях, переоценил Божеское в человеке, не спас его, что мир уже давно от Него отвернулся, ушел по пути Умного Духа и дойдет по нем до конца, что он, старик-инквизитор, обязан исправлять Его подвиг, стать во главе немощных страдальцев-людей и хотя бы обманом дать им иллюзию того, что было отвергнуто Им во время трех великих искушений — то в этих проникнутых глубокой скорбью речах ясно слышится самоиздевательство, восстание Достоевского против самого себя. Ведь открытие, которое делает Алеша: "Твой инквизитор в Бога не верит", еще мало спасает от его убийственных доводов. Недаром же, как раз по поводу "Великого инквизитора" вырвались у Достоевского такие слова: "Через большое горнило сомнений моя осанна пришла". В написанных частях одно горнило сомнений: его осанна, Алеша и старец Зосима, сильно стушевывается перед величием его отрицаний. Так завершаются художественные пути мученика Достоевского. В его последнем произведении снова прозвучали, с титанической мощью, те же мотивы, что в первом: боль за "последнего человека", беспредельная любовь к нему и к его страданиям, готовность бороться за него, за абсолютность его прав, со всеми, не исключая Бога.
http://fedor-dostoevskiy.ru/

Сајт посвећен стваралаштву Достојевског:
http://dostoevskiy.niv.ru/
Ф. М. Достојевски

О МОЛИТВИ, О ЉУБАВИ, И О ДОТИЦАЈУ СА oНИМ СВЕТОВИМА

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: "Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли", Јер сваког сата и сваког тренутка хiљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала pред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти, i опростиће му тебе ради.
Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!
Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био,
Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздражао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети. Младић, брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је безумље птице за опроштење молити! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад - макар једну мрвицу би им било лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, васионом љубављу мучен, као у неком одушевљењу - молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено.
Другови моји, молите радост од Бога. Будите радосни као деца, као птичице небеске. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше, и да му неће дати да се изврши. Не говорите: "Јак је грех, јако је непоштење, јака је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар". Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, а да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати, и на Бога узроптати.
А о гордости сатанској овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити, и стога је тако лако пасти у погрешку па се здружити са њом, па још при том држати да нешто велико и лепо радимо... И много шта од најјачих осећања и покрета природе наше, ми на земљи схватити не можемо; али ти се тиме не саблажњавај, нити помишљај да ти то ма у чем може служити као оправдање; јер ће вечни Судија од тебе тражити оно што си могао учинити, а не оно што ниси могао; сам ћеш се о том убедити, јер ћеш тада све правилно увидети и нећеш спорити и порицати. На земљи пак, збиља као да лутамо; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе свезе наше са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи, и однеговао врт Свој, и никло је све што је могло никнути, и све што је збиља живо, живо је свешћу о додиру с другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути. Ја тако мислим.

ИДИОТ - Ф.М. Достојевски (одломак)

- Ето, ви сте сад све, - поче кнез, - гледате на мене са љубопитством, и ако га не задовољим, ви ћете се на мене још и наљутити. Не, ја се шалим, - додаде он брже са осмехом. – Тамо, у Швајцарској, била су сама деца, и ја сам све време тамо био с децом, са самом децом. То су била деца онога села, читав чопор, ишли су у школу. Ја их и нисам учио; о, не, они су тамо имали учитеља, Жила Тибоа; додуше, и учио сам их, али сам више онако био с њима, и све су ми четири године тако прошле. Мени ништа друго није ни требало.

Ја сам им све говорио, ништа нисам од њих крио. Њихови се оцеви и родбина сви на мене разљутише стога што деца, напослетку, нису могла без мене, и све су се купила око мене, а учитељ ми, најзад, постаде највећи непријатељ. Ја сам тамо много задобио непријатеља, и све због деце. Чак ме је и Шнајдер корео. А што ли су се они тако бојали? Детету се може све казати, све; мене је увек поражавала мисао, како рђаво одрасли знају децу, чак оцеви и матере своју рођену децу? Од деце не треба ништа крити и тајити, под изговором да су они мали и да је за њих рано да то знају. Каква жалосна и несрећна мисао!

И како деца и сама добро запажају да њих оцеви сматрају као сувише мале па мисле да она ништа не разумеју, док она међутим све лепо разумевају. Велики не знају да дете и у најтежој прилици може дати необично важан савет. О, Боже! кад у вас гледа нека лепа птичица, поверљиво и срећно, те вас је стид и срамота да је преварите! Ја их зато зовем птичицама, што нешто боље од птичице не постоји на свету.
У осталом, на мене су се сви у селу разљутили највише због једног случаја... а учитељ Тибо ми је просто завидео; он је с почетка непрестано махао главом и чудио се како то деца код мене све разумевају, а код њега скоро ништа, а после ми се почео смејати, када сам му казао да их ми обојица ничем нећемо научити, него ће још они нас научити. И како ми је могао завидети и клеветати ме, кад је и сам живео са децом! Помоћу деце се душа човека лечи...

Беше тамо један болесник, у заводу Шнајдеровом, један врло несрећан човек. То беше тако ужасна несрећа, да би се тешко могла наћи нека друга несрећа њој равна. Он је био предан на лечење од лудила, али по мом мишљењу, он није био луд, он је био само страшно велики патник, - то је била сва његова болест. И кад бисте знали шта су за њега најзад постала наша деца... Него, ја ћу вама о томе болеснику после причати; а сад ћу да вам испричам како је то све почело.

Мене деца спочетка нису волела. Ја сам био од њих толико старији, велик и увек тако незграпан и неумешан; а знам да сам доста и ружан... а после и то, странац сам. Деца су ми се спочетка смејала, а после се сташе чак бацати камењем на мене, када су увребали да сам пољубио Мари. А свега сам је једанпут пољубио... Не, не смејте се, - пожури се кнез да задржи подсмех својих слушатељки: - ту није било ни најмање љубави. Кад бисте ви знали како је несрећно било то створење, онда би вам је било врло жао, као и мени што је било.

Она је била из нашег села. Мати њена беше једна стара старица, и она је, у њиховој малој, сасвим трошној кућици са два прозора, имала један прозор издвојен и преграђен по дозволи сеоске власти; њој су били дозволили да кроз тај прозор продаје гајтан, конац, дуван, сапун, све то за сасвим мали новац, те се тако хлебом хранила. Она беше болесна, непрестано су јој ноге отицале, тако да је вечно седела на једном месту. Мари је била њена кћи, од својих двадесет година, слаба и мршава; у ње се одавна зачела сува болест, но она је непрестано ишла по кућама да ради тешке послове на надницу, - патосе је прала, рубље, дворишта чистила, стоку тимарила.

Један француски трговачки путник саблазни је и одведе, а после недељу дана је на путу остави и крадом оде. Она дође кући просећи успут, сва упрскана блатом, сва у ритама, с поцепаним ципелама; ишла је пешке читаву недељу дана, ноћивала у пољу и врло је назебла; ноге су јој биле све рањаве, руке отекле и испуцале се. Она, у осталом, ни пре није била лепа; само су јој очи биле тихе, добре, невине. Ћутљива је била страшно.
Једном, још пре тога, она наједаред поче да пева при раду, и ја се сећам да су се сви зачудили и стали се смејати: ,,Мари пева! Откуд то? Мари пева!” а она се страшно збуни, па после занавек ућута. Тада су још били љубазни према њој, али кад се вратила болна и измучена, нико према њој није имао никаква сажаљења! Како су они у том погледу немилосрдни! Какви су у њих тешки појмови о томе! Мати ју је прва дочекала пакосно и са презрењем: ,,ти си ме сад осрамотила”. Она ју је прва и изложила општем руглу. Кад чуше у селу да се Мари вратила, онда сви потрчаше да је виде и све се скоро село слеже код бабине колибе: старци, деца, жене, девојке, сви, грдна, узрујана, пакосна гомила.

Мари лежаше на поду, код ногу старичиних, гладна, поцепана и плакаше. Кад сви дојурише, она се покри својом расплетеном косом и сави ничице на поду. Сви унаоколо гледаху на њу као на неко погано и проклето створење; старци су је осуђивали и грдили, млади се чак смејаху, жене је псоваху, осуђиваху, гледаху је са таквим презрењем, као неког паука.

Мати све то допусти, и сама је ту седела, климала главом и одобравала. Она је у то доба била већ врло болесна и скоро на умору; два месеца доцније збиља умире; знала је да ће умрети, али ипак јој, до самог умрлог часа, ни на памет не паде да се са ћерком помири, чак ни речи са њом није проговорила; гонила ју је у ходник да спава, безмало је скоро није ни хранила. Њој је често било потребно да меће своје болесне ноге у топлу воду; Мари јој је сваки дан прала ноге и дворила је; она је примала све њене услуге ћутећки, све без једне лепе речи. Мари је све то сносила, и ја после, кад сам се упознао са њом, приметих да је она и сама све то одобравала, и сама је сматрала себе за најгоре и последње створење….
Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје , не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, свему се нада, све трпи. (1.Кор. 13.)

ИДИОТ - Ф.М. Достојевски (одломак)