Сећања која боле и буде наду

/25.6.2009/
Усиљени марш Босна-Косово



У ноћи између 11. и 12. јуна 1999. године руски ваздушно-десантни батаљон је за неколико сати извео одважно пребацивање из Босне на Косово, претекавши тенковске колоне јединица НАТО.
Колико често су вртели на ТВ-каналима „сличицу“: уплакане старе Српкиње у Приштини љубе наше прашњаве оклопне транспортере… Колико су нас пре тога понижавали, колико су нам пре тога пљували у лице. А ми смо изнебуха читавом свету показали да је рано за расходовање Русије!
А сада одлазимо са Балкана.
Данас се друге песме певају, друге су хронике на ТВ-екранима. Догађаји од пре четири године се већ чине историјом. Можда зато тако магловито живимо што јако брзо заборављамо оно велико и добро, заборављамо људе што дивно послужише Отаџбини?
Ко се још сећа команданта батаљона Павлова?
Сергеј Јевгењевич је по повратку кући - онако „за себе“ - написао кратке успомене. Он није књижевник. Пуковник Павлов је 30 година служио у ваздушно-десантним јединицама. Управо је он командовао батаљоном падобранаца који је из босанског Симин-хана јурнуо на косовску Слатину.
„Усиљени марш на Косово. Очима учесника“ - двадесет куцаних страница текста. Тај људски документ одлазеће епохе (ми одлазимо, одлазимо), једноставан и „неочешљан“, никад није објављен. Сергеј Јевгењевич нам је дозволио да га цитирамо у нашем листу.

Пре усиљеног марша

„Тих дана, када су се на Косову одигравали драматични догађаји, ми из руске бригаде миротвораца у Босни и Херцеговини помно смо пратили шта се у суседству дешава. Бомбардери земаља алијансе су управо преко нашег рејона даноноћно прелетали да бомбардују Србију. Око 14 сати 10. јуна позвао ме је командант бригаде пуковник Николај Игнатов и наговестио ми могућност марша батаљона на веће растојање. Наредио је да до 18 сати стигнем у штаб бригаде ради добијања наредбе.
Приспевши у штаб бригаде, добио сам од команданта борбено наређење: батаљону као предњем одреду предстоји марш од 620 километара и до 12. јуна ујутру треба да заузме аеродром Слатина, 12 километара југозападно од Приштине. Време спремности за покрет је одређено за 3.00 11. јуна. Према томе, на располагању сам за припрему имао 8 сати, од тога 3 сата обданице.
Приспевши у Симин-хан, уверио сам се да се људи под руководством начелника штаба мајора Вадима Полојана мирно спремају, без ужурбаности. Те ноћи нико није имао кад да одспава, апарат ЗАС (апаратура поверљиве везе - А.Х.) је зазвонио у 5.00. Куцнуо је час да се дејствује, и читав војни механизам је прорадио.
Батаљон је кренуо. Самопоуздано, лепо, моћно“.

Усиљени марш

„Марш је почео мањом брзином. Још једном сам се уверио у исправност технике, у умеће возача да одржавају одређено међусобно растојање и брзину кретања, извршио проверу система веза. У рејону прикупљања су нас чекали вођа оперативне групе генерал-мајор В. Рибкин и командант бригаде пуковник Н. Игнатов.
Посаветовавши се, одлучили смо да оставимо део возила, да „олакшамо“ колону. Већ смо имали веродостојне податке о томе да је претходница НАТО прешла границу Савезне Републике Југославије. Требало је пожурити, пошто је нама предстојало да превалимо знатно дужи пут од њих.
Било је рано јутро. Ретки пролазници-Срби, навикли на наше јединице, нису обраћали нарочиту пажњу на нас. Колона је мирно прошла Бијељину, избила на отворен простор, и… трка је започела. Ускоро смо пројурили преко Дрине и доспели на територију Југославије.
Свакојаке мисли су ми се врзмале по глави, али је главна била - само да стигнемо. Колона се кретала брзином од 80 километара на сат, па и више, врло сложеном путањом, коју би и „Лада“ тешко савладала, а о борбеним возилима да и не говорим. И све то по врућини од 36 степени.
Изгледа да је вест о нашем појављивању тренутно облетела читаву земљу. Почели су да се појављују сниматељи, гомиле људи су нам пљескале на улицама градова. Мушкарци су се радовали, а жене плакале.
Времена смо имали све мање и мање. У једном даху смо пролетели кроз Београд. Даље кретање је постало отежано: путеве су закрчиле колоне југословенске војске која се напуштала Косово. Српски војници само што нису искакали из кабина, поздрављајући наше војнике.
Око поднева смо се зауставили да сипамо гориво. Позвао ме је генерал-мајор В. Рибкин и одвео до омањег човека уморног лица. То је био генерал-потпуковник В. Заварзин. Он је саопштио да му је наложено обезбеђење проласка батаљона до Косова.
Поново на пут, напред и само напред. Помислио сам да сада за наше појављивање у Југославији већ читав свет зна. Замислио сам каква ли је паника у натовским штабовима, како ли се издужило лице „нашег“ америчког команданта у Босни Кевина Бернса, када му је испред носа неприметно отишао руски батаљон“.

http://www.srpska.ru/article.php?nid=11845&sq=19,298&crypt=

8.7.2009/
Bыбор

Ову причу написао је један од бивших бораца Армије Републике Српске. "Избор" изражава, из угла аутора, психичко стање Срба који живе у Републици Српској.
Этот рассказ написал один из бывших бойцов Армии Республики Сербской. "Выбор" ("Избор"), отражает, с точки зрния автора, нынешние умонастроения сербов, проживающих в Республике Сербской.

1998 год. Я работаю уже два года. Зарплата у меня маленькая. Сто немецких марок в месяц. Этого явно недостаточно. Для того, чтобы хоть как-то сводить концы с концами нужно, по крайней мере, триста немецких марок. Для нормальной жизни гораздо больше. Что делать? Ныть и стонать? Говорить о том, что во всем виновато государство? Что наши лидеры ни во что не годятся? Глупости! Нужно найти способ выжить! Думаю о том, что мне не достает в этой жизни? Что из того, что было у меня вчера, сейчас отсутствует?

-Нет шиптаров!

Мы все смеемся. Да, их больше нет, но какая нам от этого польза? Чем они занимались? Жарили и продавали кукурузные хлопья, семечки… Они были совсем даже и не тупые! Бизнес, конечно, не ахти какой, но все же дает небольшую надежду на будущее!
Я занимаю деньги. Покупаю бак из-под аппарата для жаренья кукурузных хлопьев. Пытаюсь что-то сделать, но у меня ничего не получается. Агрегат абсолютно ни во что не годится, но похоже, что я хотя бы понял принцип его работы!

-Эй, сосед, помоги мне сделать аппарат для жаренья кукурузных хлопьев!

-А зачем тебе это? Ты же инженер!

- Да, но детям инженеров тоже нужно есть!

-А что скажут люди? Как ты себе это мыслишь? Это не так уж и просто!

-Все это предрассудки, а они не являются чертой интеллигенции!

-Однако, сосед, ведь твой отец был директором! Люди засмеют!

- Лучше пусть смеются сейчас, чем всю жизнь!

- Может быть, ты и прав! Давай посмотрим, что нам нужно...
-
Мы соорудили прекрасный агрегат! Красивый. Простой. Дешевый. Пришло время моей первой зарплаты. Я купил кукурузу, подсолнечное масло, мешочки…и на улицу за дело! Работа пошла хорошо. Есть одно золотое рабочее правило: ни одного недовольного клиента! В первый месяц мой доход от продажи кукурузных хлопьев составил триста марок! Это три зарплаты инженера! Двести марок мы потратили на неотложные нужды, а 100 отложили! То же самое я сделал и в следующем месяце... Так, все по порядку. Сначала мы купили телевизор! То была великая радость! Маленькие дети были просто счастливы! Затем, мы вставили стекла в окна. Шесть лет мы жили без стекол. Вместо стекол на окнах был натянут нейлон. Нейлон внешне выглядит почти как стекло, но только он не обеспечивает звукоизоляции. А еще не видно улицы снаружи, потому что нейлон мутный и армированный, как у беженцев! А теперь можно видеть улицу снаружи! Этому рады и мы и дети.

Прошло десять лет. На дворе 2008 год. Мы живем нормально. У меня есть своя фирма. Моя зарплата инженера по-прежнему очень мала. Едва хватает на то, чтобы прожить. Едва-едва. Но к счастью, мы на нее больше не живем!

Наша соседка зашла к нам на кофе. Она сербиянка. Из Смедерева.

-Я просто сумасшедшая, что приехала жить сюда. От Республики Сербской скоро ничего не останется. Она исчезнет.

-Нет, она не исчезнет. Мы будем ее защищать.

(Я слушаю эти женские рассуждения о политике и все понимаю.)

-Да как же вы собираетесь ее защищать?

-Всеми возможными способами. Если понадобится, то и кровью! Если понадобиться, то мы будем воевать!

-Да за кого же вы собираетесь воевать? За политиков? Они все сбегут в Сербию, а народ оставят гибнуть здесь! Им ведь наплевать на народ!

-Мы никогда не сражались за политиков. Ни в прошлом, ни сейчас. Мы защищаем свой дом. Свое имущество. Вполне достаточно, если дом сгорит один раз! Наши уже сгорели.

-А что вы будете делать, если мусульмане займут Модрич? А если они снова сожгут ваши дома?

-Ничего. Отстроим их снова! Чем больше раз сгорит твой дом, тем сильнее желание поселиться в нем навсегда.

-Я вас не понимаю!

-А есть ли у нас выбор?

-Да. Действительно, есть ли у вас выбор? Я и сама себе задаю этот вопрос!

Я слушаю и размышляю. Наш выбор свобода или смерть! Это горько и жестоко. Мы знаем, что значит этот выбор. Он не представляет собой ничего нового. Мы не искали этого выбора. Он напрашивается сам.

Люди в Сербии стоят перед выбором: либо работать и защищать свою землю, либо ждать, когда кто-то принесет лучшее завтра. Второй вариант легче. Легче ждать, когда шведы принесут Швецию в Сербию, чем пытаться сделать из Сербии Швецию. Легче, но насколько это реально!
Человеку свойственно мечтать. Красивая ложь всегда лучше жестокой правды!
http://www.srpska.ru/article.php?nid=11140

Citat :

Люди в Сербии стоят перед выбором: либо работать и защищать свою землю, либо ждать, когда кто-то принесет лучшее завтра. Второй вариант легче. Легче ждать, когда шведы принесут Швецию в Сербию, чем пытаться сделать из Сербии Швецию. Легче, но насколько это реально!
Человеку свойственно мечтать. Красивая ложь всегда лучше жестокой правды!

К великому сожалению - это так. Мечтания кончатся, когда реальность обрушится на голову, когда начнут пинать сапогом, когда начнут гибнуть люди...

Сергеj-Миг ::

Citat :

Люди в Сербии стоят перед выбором: либо работать и защищать свою землю, либо ждать, когда кто-то принесет лучшее завтра. Второй вариант легче. Легче ждать, когда шведы принесут Швецию в Сербию, чем пытаться сделать из Сербии Швецию. Легче, но насколько это реально!
Человеку свойственно мечтать. Красивая ложь всегда лучше жестокой правды!

К великому сожалению - это так. Мечтания кончатся, когда реальность обрушится на голову, когда начнут пинать сапогом, когда начнут гибнуть люди...

М-да, грустно это...