преузето са сајта Српских националиста
http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?t=20814Радикализам, идеолошки извори најмасовнијег покрета
"Нико не уноси радикализам у наш народ однекуд са стране. Напротив, он ниче из обичајног права, из целокупне друштвене стварности Србије. И пре свега он ниче из српске породичне задруге... корен српског радикализма лежи у самом народу, у његовим правним појмовима и обичајима. Иза фасаде писаног устава у нашем народу увек постоји неписани устав, заснован на обичају, који мора бити фундамент оног – званичног."
"Српски радикализам",
Права политичка природа и карактер Народне радикалне странке, за чије се уређење говорило да "личи на уређење војске или цркве", дошли су до пуног изражаја тек после Тимочке буне. Њени оснивачи, чланови њеног вођства, нашли су се на робији и у емиграцији. Остала је, међутим, мрежа месних одбора, "који су – попут неке гериле – ипак одржали странку". Али, без идеологије, организација би била само љуштура: радикализам је био њен квасац. "Преки судови и ванредно стање у земљи као и разна гоњења радикала, која су затим настала и свирепо настављена, учинили су да се радикална странка за неко време притајила, организација се разлабавила, наступило је стање ћутања и дремежа. Али то не значи да је организација радикалне странке сасвим престала. Није било више уписивања у чланство, није било одбора и зборова, али се духовна веза међу члановима одржала и даље, живо и живље него икада, и радикални борци су остали верни својим начелима и програму своје странке, јер су они у њих веровали дубоко и искрено. Радикални прваци у Београду и у народу, који нису допали затвора, предузели су да странку опораве и подигну. И тај је рад имао успеха. Странка се полако опоравља и подиже..."
У опширној забелешки, под насловом "Кратки поглед на борбу, стање и тежње народа српског у Краљевини Србији од Берлинског конгреса до данас", коју је, 1887. године, с надом да ће стићи и до руског цара, упутио А. И. Зиновјеву, начелнику Азијаткосг департмана Министарства иностраних дела Русије – Пашић каже: "Наше политичко 'верују' јесте: свесловенски савез под заштитом и руководством императора и Цара руског, приближно тако како је уређена Немачка, или још ближе и тачније, како је показао у својој књизи бесмртни руски писац Данилевски. Ето у чему је наше 'верују', чему ми тежимо и у чему нас подржава читав српски народ".
"Свети Вид је нешто најсветије, највредније што Српство има. Свети Вид је митски предак Србинов, створитељ Српства. Квислиншка, досовска власт је све то погазила. Они се хвале да су то управо урадили на Видовдан. "
"Нама одушевљеним и скроз прожетим том вером (вером у свесловенски савез – Л. П.) јасно је и несумњиво да се јавља величанствена слика, на којој ће моћна и велика Русија сакупљати око себе своје, од ње отргнуте варварском руком млађе сестре, загрлиће их и окружити својом чврстом заштитом и снажним мачем, који јој је у наслеђе предала стара Славија, да би се она касније, уместо ње, бринула о уједињењу словенских племена и да би водила слави и величини. Ми не скривамо да бисмо желели да видимо Србију на тој будућој слици како стоји одмах иза Русије".
"У српском народу има толико добрих и здравих установа и обичаја да би их требало само чувати и допуњавати оним дивним установама које се налазе у руском и осталим словенским племенима, а са Запада узимати само техничка знања и науку и користити се њима у славјано-српском духу"
"Радикална странка", према Слободану Јовановићу, "требала је да буде једна врста завере, једно побратимство на живот или на смрт. Ко би ушао у странку, одвајао би се од целог света и постајао противник целога света, да би само странци могао што верније служити. Тодоровић", наставља Слободан Јовановић, "казује да је радикализам показивао све знаке религиозног фанатизма, и да није требало много, па да постане 'моћна религиозна секта', која би прешла међе наше државе и раширила се по целом Балкану".
"Свети Вид је нешто најсветије, највредније што Српство има. Свети Вид је митски предак Србинов, створитељ Српства. Квислиншка, досовска власт је све то погазила. Они се хвале да су то управо урадили на Видовдан. "
"Жалосно је, али је истина, да у нас Срба има људи који саветују народ нека се опамети, нека не војује довека, него нек попусти и савије леђа, па ће му бити лакше. То су, браћо, истину вам кажем, политичке подвођачице. Ти људи личе оним поквареним женама које говоре младим, сиротим девојкама: "Иди лудо, зашто сиротујеш, кад би могла и лакше живети." И тешко оној која се полакоми, јер нема ниједне да се у доцније дане не покаје што није боље чувала свој образ и понос."
Јаша Томић
