НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЕСМЕ

Женидба кнеза Лазара

Вино пије силан цар Стјепане
у Призрену, граду бијеломе.
Вино служи вјеран слуга Лазр,
па све цару чашу преслужује,
а на цара крнво погледује.
Царе пита вјерна слуга Лаза:
„Ој Бога ти, вјеран слуго Лазо,
што те питам, право да ми кажеш:
Што ти мене чашу преслужујеш ?
Што л' на мене криво погледујеш?
Али ти је коњиц олошао,
али ти је рухо остарило,
ал' т' је мало голијемна блага ?
Шта т' је мало у двору мојему ?"
Њему вели вјераН слуга Лазо:
„Вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Није мене коњиц олошао,
нити ми је рухо остарило,
нит' је мало голијемна блага;
свега доста у двору твојему;
вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Које слуге послије дођоше,
све се тебе слуге удворише,
све си слуге, царе иженио,
а ја ти се удворит не могох,
мене, царе, не кће оженити
за младости и љепоте моје."
Бесједи му силан цар Стјепане:
„Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо,
ја не могу тебе оженити
свињарицом ни говедарицом,
за те тражим госпођу ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
који ће ми сјести уз кољено,
са којим ћу ладно пити вино.
Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
ја сам за те нашао ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
у онога стара Југ-Богдана,
милу сеју девет Југовића,
баш Милнцу, милу мљезиницу;
но се Југу поменут не смије, —
није ласно њему поменути,
јер је Богдан рода господскога,
неће дати за слугу ђевојку;
но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
данас петак, а сјутра субота,
прекосјутра свијетла неђеља,
поћи ћемо у лов у планину,
позваћемо стара Југ-Богдана,
с њим ће поћи девет Југовића,
ти не иди у планину, Лазо,
но остани код бијела двора,
те готови господску вечеру;
кад дођемо из лова планине,
ја ћу свраћат Југа на вечеру,
а ти свраћај девет Југовића.
Кад сједемо за столове златне,
ти навали шећер и ракнју,
па донеси црвенику вино.
Кад се ладна напијемо вина,
о свачем ће Јуже бесједити,
како који добар јунак јесте,
изнијеће књиге старославне,
да казује пошљедње вријеме;
ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо,
а ти трчи на танану кулу,
те донеси ону чашу златну,
штоно сам је скоро куповао
у бијелу Варадину граду
од ђевојке младе кујунџинке,
за њу дао товар и по блага;
наслужи је црвенијем вином,
поклоније стару Југ-Богдану,
тада ће се Богдан замнслити,
чим ће тебе, Лазо, даривати,
те ћу њему онда поменути
за Милицу, ћерцу мљезиницу."
Прође петак и прође субота;
рано дође свијетла неђеља,
царе пође у лов у планину,
и позваше стара Југ-Богдана.
С Југом пође девет Југовића,
отидоше у лов у планину.
Лов ловише по гори зеленој,
ни добише, ни шта изгубише,
но се своме повратише двору,
преда њих је ишетао Лазо;
царе свраћа Југа на вечеру,
Лазо свраћа девет Југовића.
Кад сједоше за столове златне:
уврх совре силан цар Стјепане,
а до њега стари Југ-Богдане,
а до Југа девет Југовића,
њима служи вјеран слуга Лазо;
он навали шећер и ракију,
па донесе црвенику вино.
Кад се ладна напојише вина,
о свачему сташе бесједити,
како који добар јунак јесте;
Југ извадк књиге старославне,
те казује пошљедње вријеме:
„Видите ли, моја браћо красна,
видите ли како књига каже:
настануће пошљедње вријеме,
нестануће овце и вшенице
и у пољу челе и цвијета;
кум ће кума по суду ћерати,
а брат брата звати по мегдану!"
Кад то зачу вјеран слуга Лазо,
он отрча на танану кулу,
те донесе ону чашу златну,
наслужи је црвенијем вином,
поклони је стару Југ-Богдану,
Богдан прими златну купу вина,
купу прими, а питије неће,
мисли Богдан шта је и како је,
чиме ли ће даривати Лаза.
Југу вели девет Југовића:
„О наш бабо, стари Југ-Богдане,
што не пијеш златну купу вина,
штоно ти је поклонио Лазо."
Вели њима стари Југ Богдане:
„Ђецо моја, девет Југовића,
ја ћу ласно пити купу вина, -
него мислим, моја ђецо драга,
чиме ћу ја даривати Лаза?"
Југу велн девет Југовића:
„Ласно ћеш га даривати, бабо:
у нас доста коња и сокола,
у нас доста пера и калпака."
Тад говори силан цар Стјепане:
„Има Лазо коња и сокола,
Лазо има пера и калпака;
Лазо тога неће ниједнога,
Лазо хоће Милицу ђевојку,
баш Милицу, милу мљезиницу,
милу сеју девет Југовића."
Кад зачуше девет Југовића,
поскочише на ноге лагане,
потегоше маче коврдине
да погубе цара у столици.
Моли им се стари Југ-Богдане:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Ако данас цара погубите,
на вама ће останути клетва;
док извадим књиге старославне,
да ја гледам, синци, у књигама,
је л' Милица Лазу суђеница."
Књиге учи стари Југ Богдане,
књиге учи, грозне сузе рони:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Милица је Лазу суђеница,
на њему ће останути царство,
са њоме ће царовати Лазо
у Крушевцу код воде Мораве.
Кад то зачу силан цар Стјепане,
он се маши руком у џепове,
те извади хиљаду дуката,
и извади од злата јабуку,
у јабуци три камена драга,
обиљежје Милици ђевојци.




Марко Краљевић и орао

Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио,
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле,
шири крила, Марку чини хлада,
а у кљуну носи воде хладне,
те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
„О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко,
шириш крила те му чиниш хлада,
и у кљуну носиш воде хладне
те запајаш рањена јунака?“
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи вило, муком се замукла!
Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?
Можеш знати и паметовати
кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса,
по њој плове коњи и јунаци,
коњ до коња, јунак до јунака?
А ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
људскога се нахранисмо меса
и крви се људске напојисмо,
а моја се крила заквасише;
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше,
ја не могох с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило,
ја остадох насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.
Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану.
Из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја могох с крил'ма полетити.
полетити по гори зеленој,
састадох се с мојом дружбиницом.
Друго ми је добро учинио,
учинио Краљевићу Марко:
можеш знати и паметовати,
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина?
Онде били моји орлушићи,
па их скупи Краљевићу Марко,
он их скупи у свил'на недарца,
однесе их двору бијеломе,
па их храни читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па их пусти у гору зелену,
састадох се с моји орлушићи;
то је мени учинио Марко“.
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.

Grad gradila tri brata rođena,
Do tri brata, tri Mrnjavčevića:
Jedno bješe Vukašine kralje,
Drugo bješe Uglješa vojvoda,
Treće bješe Mrnjavčević Gojko;
Grad gradili Skadar na Bojani,
Grad gradili tri godine dana,
Tri godine sa trista majstora;
Ne mogaše temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada:
Što majstori za dan ga sagrade,
To sve vila za noć obaljuje.
Kad nastala godina četvrta,
Tada viče sa planine vila:
"Ne muči se, Vukašine kralje,
Ne muči se i ne harči blaga!
Ne mož, kralje, temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada,
Dok ne nađeš dva slična imena,
Dok nenađeš Stoju i Stojana,
A oboje brata i sestricu,
Da zaziđeš kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
I tako ćeš sagraditi grada."
Kad to začu Vukašine kralje,
On doziva slugu Desimira:
"Desimire, moje čedo drago,
Dosad si mi bio vjerna sluga,
A odsade moje čedo drago!
Hvataj, sine, konje u hintove,
I ponesi šest tovara blaga;
Idi, sine, preko b'jela sv'jeta,
Te ti traži, sine, Stoju i Stojana,
A oboje brata i sestricu;
Ja li otmi, ja l' za blago kupi,
Dovedi ih Skadru na Bojanu,
Da ziđemo kuli u temelja,
Ne bi l' nam se temelj obdržao,
I ne bi li sagradili grada."
Kad to začu sluga Desimire,
On uhvati konje u hintove,
I ponese šest tovara blaga;
Ode sluga preko b'jela sv'jeta,
Ode tražit' dva slična imena:
Traži slugu Stoju i Stojana,
Traži sluga tri godine dana,
Al' ne nađe dva slična imena,
Al' ne nađe Stoje i Stojana,
Pa se vrnu Skadru na Bojanu,
Dade kralju konje i hintove,
I dade mu šest tovara blaga:
Ja ne nađoh dva slična imena,
Ja ne nađoh Stoje i Stojana."
Kad to začu Vukašine kralju,
On podviknu Rada neimara,
Rade viknu tri stotin' majstora:
Gradi kralje Skadar na Bojani,
Kralje gradi, vila obaljuje,
- Ne da vila temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada!
Pa dozivlje iz planine vila:
"More, ču li, Vukašine kralju,
Ne muči se i ne harči blaga!
No eto ste tri brata rođena,
U svakoga ima vjerna ljuba;
Čija sjutra na Bojanu dođe
I donese majstorima ručak,
Ziđite je kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
Tako ćete sagraditi grada."
Kad to začu Vukašine kralju,
On doziva dva brata rođena:
"Čujete li, moja braćo draga,
Eto vila sa planine viče,
Nije vajde što harčimo blago,
Ne da vila temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada!
Još govori sa planine vila:
Ev' mi jesmo tri brata rođena,
U svakoga ima vjerna ljuba;
Čija sjutra na Bojanu dođe
I donese majstorima ručak,
Da j' u temelj kuli uzidamo:
Tako će se temelj obdržati,
Tako ćemo sagraditi grada.
No je l', braćo, Božja vjera tvrda
Da nijedan ljubi ne dokaže,
Već na sreću da im ostavimo,
Koja sjutra na Bojanu dođe?"
I tu Božju vjeru zadadoše
Da nijedan ljubi ne dokaže.
U tom ih je noćca zastanula,
Otidoše u bijele dvore,
Večeraše gospodsku večeru.
Al' da vidiš čuda velikoga!
Kralj Vukašin vjeru pogazio,
Te on prvi svojoj ljubi kaza:
"Da se čuvaš, moja vjerna ljubo!
Nemoj sjutra na Bojanu doći,
Ni donijet' ručak majstorima,
Jer ćeš svoju izgubiti glavu,
Zidaće te kuli u temelja!"
I Uglješa vjeru pogazio,
I on kaza svojoj vjernoj ljubi:
"Ne prevar' se vjerna moja ljubo!
Nemoj sjutra na Bojanu doći,
Ni donijet' majstorima ručak,
Jera hoćeš mlada poginuti,
Zidaće te kuli u temelja!"
Mladi Gojko vjeru ne pogazi,
I on svojoj ljubi ne dokaza.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Poraniše tri Mrnjavčevića,
Otidoše na grad na Bojanu.
Zeman dođe da se nosi ručak,
A redak je gospođi kraljici.
Ona ode svojoj jetrvici,
Jetrvici, ljubi Uglješinoj:
"Ču li mene, moja jetrvice!
Nešto me je zaboljela glava,
Tebe zdravlje, preboljet' ne mogu;
No ponesi majstorima ručak."
Govorila ljuba Uglješina:
"O, jetrvo, gospođo kraljice!
Nešto mene zaboljela ruka,
Tebe zdravlje, preboljet' ne mogu;
Već ti zbori mlađoj jetrvici."
Ona ode mlađoj jetrvici:
"Jetrvice, mlada Gojkovice!
Nešto me je zaboljela glava,
Tebe zdravlje, preboljet' ne mogu;
No ponesi majstorima ručak."
Al' govori Gojkovica mlada:
"Ču li, nano, gospođo kraljice!
Ja sam rada tebe poslušati,
No mi ludo čedo nekupato,
A bijelo platno neisprato."
Veli njojzi gospođa kraljica:
"Idi", kaže, "moja jetrvice,
Te odnesi majstorima ručak,
Ja ću tvoje izaprati platno,
A jetrva čedo okupati."
Nema šta će Gojkovica mlada,
Već ponese majstorima ručak.
Kad je bila na vodu Bojanu,
Ugleda je Mrnjavčević Gojko;
Junaku se srce ražalilo,
Žao mu je ljube vijernice,
Žao mu je čeda u kolijevci,
Đe ostade od mjeseca dana;
Pa od lica suze prosipaše.
Ugleda ga tanana nevjesta,
Krotko hodi, dok do njega priđe:
"Što je tebe, dobri gospodaru,
Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrnjavčević Gojko:
"Zlo je moja vijernice ljubo!
Imao sam od zlata jabuku,
Pa mi danas pade u Bojanu,
Te je žalim, pregoret' ne mogu!"
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome gospodaru:
"Moli Boga ti za tvoje zdravlje,
A salićeš i bolju jabuku!"
Tad junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne šće više ni gledati ljubu;
A dođoše dva Mrnjavčevića,
Dva đevera Gojkovice mlade,
Uzeše je za bijele ruke,
Povedoše u grad da ugrade,
Podviknuše Rada neimara,
Rade viknu do trista majstora;
Al' se smije tanana nevjesta,
Ona misli da je šale radi.
Turiše je u grad ugrađivat';
Oboriše do trista majstora,
Oboriše drvlje i kamenje,
Uzidaše dori do koljena:
Još se smije tanana nevjesta,
Još se nada da je šale radi;
Oboriše do trista majstora,
Oboriše drvlje i kamenje,
Uzidaše dori do pojasa:
Tad oteža drvlje i kamenje;
Onda viđe šta je jadnu nađe,
Ljuto pisnu kako ljuta guja,
Pa zamoli dva mila đevera:
"Ne dajte me mladu i zelenu!"
To se moli, al' joj ne pomaže,
Jer đeveri u nju i ne glede.
Tad se prođe srama i zazora,
Pake moli svoga gospodara:
"Ne daj mene, dobri gospodaru,
Da me mladu u grad uzidaju!
No ti prati mojoj staroj majci:
Moja majka ima dosta blaga,
Nek ti kupi roba il' robinju.
Te zidajte kuli u temelja."
To se moli, no joj ne pomaže.
A kad viđe tanana nevjesta
Da joj više molba ne pomaže,
Tad se moli Radu neimaru:
"Bogom brate, Rade neimare,
Ostavi mi prozor na dojkama,
Isturi mi moje b'jele dojke,
Kada dođe, moj nejaki Jovo,
Kada dođe, da podoji dojke!"
To je Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na dojkama,
Pa joj dojke upolje isturi,
Kada dođe nejaki Jovane,
Kada dođe, da podoji dojke.
Opet tužna, Rada dozivala:
"Bogom brate, Rade neimare,
Ostavi mi prozor na očima,
Da ja gledam ka bijelu dvoru
Kad će mene Jova donositi
I ka dvory opet odnositi."
I to Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na očima,
Te da gleda ka bijelu dvoru
Kade će joj Jova donositi
I ka dvoru opet odnositi.
I tako je u grad ugradiše,
Pa donose čedo u kol'jevci,
Te ga doji za neđelju dana,
Po neđelji izgubila glasa;
Al' đetetu onđe ide hrana:
Dojiše ga za godinu dana,
Kako tade, tako i ostade,
Da i danas onđe ide hrana:
Zarad' čuda i zarad' lijeka,
Koja žena ne ima mlijeka.

Poletio soko tica siva
od svetinje - od Jerusalima,
i on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva,
veće bio svetitelj Ilija;
on ne nosi tice lastavice,
veće knjigu od Bogorodice, -
odnese je caru na Kosovo,
spušta knjigu caru na koleno,
sama knjiga caru besedila:
"Care Lazo, čestito koleno,
kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome?
Ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
sedlaj konje, priteži kolane!
Vitezovi, sablje pripasujte,
pa u Turke juriš učinite:
sva će turska izginuti vojska!
Ako l' voliš carstvu nebeskome,
a ti sakroj na Kosovu crkvu,
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa pričesti i naredi vojsku:
sva će tvoja izginuti vojska,
ti ćeš, kneže, s njome poginuti!"
A kad care saslušao reči,
misli care misli svakojake:
"Mili bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je zamaleno carstvo,
a nebesko uvek i doveka".
Car volede carstvu nebeskome
a negoli carstvu zemaljskome,
pa sakroji na Kosovu crkvu, -
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa doziva srpskog patrijara
i dvanaest veliki vladika,
te pričesti i naredi vojsku.
Istom kneže naredio vojsku,
na Kosovo udariše Turci.
Mače vojsku Bogdan Juže stari
s devet sina, devet Jugovića,
kako devet sivi sokolova:
u svakog je devet iljad' vojske,
a u Juga dvanaest iljada,
pa se biše i sekoše s Turci,
sedam paša biše i ubiše;
kad osmoga biti započeše,
al' pogibe Bogdan Juže stari,
i izgibe devet Jugovića,
kako devet sivi sokolova,
i njiova sva izgibe vojska.
Makoš' vojsku tri Mrnjavčevića:
ban Uglješa i vojvoda Gojko
i sa njima Vukašine kralje:
u svakoga triest iljad' vojske,
pa se biše i sekoše s Turci,
osam paša biše i ubiše;
devetoga biti započeše,
pogiboše dva Mrnjavčevića,
ban Uglješa i vojvoda Gojko,
Vukašin je grdni rana dopo,
njega Turci s konjma pregaziše,
i njiova sva izgibe vojska.
Mače vojsku erceže Stepane:
u ercega mloga silna vojska,
mloga vojska, šezdeset iljada,
te se biše i sekoše s Turci,
devet paša biše i ubiše;
desetoga biti započeše,
al' pogibe erceže Stepane,
i njegova sva izgibe vojska.
Mače vojsku srpski knez Lazare:
u Laze je silni Srbalj bio,
sedamdeset i sedam iljada,
pa razgone po Kosovu Turke,
ne dadu se ni gledati Turkom,
da kamoli bojak biti s Turci!
Tad bi Laza nadvladao Turke, -
bog ubio Vuka Brankovića,
on izdade tasta na Kosovu!
Tada Lazu nadvladaše Turci,
i pogibe srpski knez Lazare,
i njegova sva izgibe vojska,
sedamdeset i sedam iljada!
Sve je sveto i čestito bilo,
i milome bogu pristupačno.

Slavu slavi srpski knez Lazare
U Kruševcu mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjedao,
Svu gospodu i gospodičiće:
S desne strane starog Jug-Bogdana,
I do njega devet Jugovića;
A s lijeve Vuka Brankovića,
I ostalu svu gospodu redom:
U zastavu vojvodu Miloša,
I do njega dv'je srpske vojvode:
Jedno mi je Kosančić Ivane,
A drugo je Toplica Milane.
Car uzima zlatan pehar vina,
Pa govori svoj gospodi srpskoj:
"Kome ć' ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit' po starješstvu,
Napiću je Vuku Brankoviću;
Ako ću je napit' po milosti,
Napiću je mojim devet šura,
Devet šura, devet Jugovića;
Ako ću je napit' po ljepoti,
Napiću je Kosančić-Ivanu;
Ako ću je napit' po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napit' po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu.
- Ta nikom je drugom napit' neću,
Već u zdravlje Miloš-Obilića!
Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat' na Kosovu,
I odbjeći turskom car-Muratu!
Zdrav mi budi, i zdravicu popoj,
Vino popij a na čast ti pehar!"
Skoči Miloš na noge lagane,
Pak se klanja do zemljice crne:
"Hvala tebe, slavni knez-Lazare,
Hvala tebe na tvojoj zdravici,
Na zdravici i na daru tvome:
Al' ne hvala na takvoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila!
Ja nevjera nikad bio nisam,
Nit' sam bio niti ću kad biti,
Nego sjutra mislim u Kosovu
Za hrišćansku vjeru poginuti;
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
Ispod skuta pije hladno vino!
"- A prokleti Vuče Brankoviću!
Sjutra jeste lijep Vidov danak,
Viđećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi Boga velikoga,
Ja ću otić' sjutra u Kosovo
I zaklaću turskog car-Murata,
I staću mu nogom pod gr'oce;
Ako li mi Bog i sreća dade,
Te se zdravo u Kruševac vratim,
Uhvatiću Vuka Brankovića,
Vezaću ga uz to bojno koplje,
Kao žena kuđelj' uz preslicu,
Nosiću ga u polje Kosovo!"

Odlomci izgubljene pesme - I i II
Car Murate u Kosovo pade,
kako pade, sitnu knjigu piše,
Te je šalje ka Kruševcu gradu,
Na koljeno sprskom knez-Lazaru:
"Oj Lazare, od Srbije glavo!
Nit' je bilo, niti može biti:
Jedna zemlja a dva gospodara,
Jedna raja, dva harača daje
Carovati oba ne možemo,
Već mi pošlji ključe i harače,
Zlatne ključe od svijeh gradova
I harače od sedam godina;
Ako li mi to poslati nećeš,
A ti hajde u polje Kosovo,
Da sabljama zemlju dijelimo."
Kad Lazaru sitna knjiga dođe,
Knjigu gleda, grozne suze roni.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Da je kome poslušati bilo
Kako ljuto knže proklinjaše:
"Ko ne dođe na boj na Kosovo,
Od ruke mu ništa ne rodilo:
Ni u polju bjelica pšenica,
Ni u brdu vinova lozica!"

Istom kneže naredio vojsku,
Na Kosovo udariše Turci.
Mače vojsku Bogdan Juže stari,
S devet sina, devet Jugovića,
Kako devet sivih sokolova;
U svakog devet hiljad' vojske,
A u Juga dvanaest hiljada;
Pa se biše i sekoše s Turci:
Sedam paša biše i ubiše,
Kad osmoga biti započeše,
Al' pogibe Bogdan Juže stari,
I izgibe devet Jugovića,
Kako devet sivih sokolova,
I njihova sva izgibe vojska.
Makoš' vojsku tri Mrnjavčevića,
Ban Uglješa i vojvoda Gojko
I sa njima Vukašine kralje;
U svakoga tri'est hiljad' vojske,
Pa se biše i sekoše s Turci:
Osam paše biše i ubiše,
Devetoga biti započeše,
Pogiboše dva Mrnjavčevića,
Ban Uglješa i vojvoda Gojko;
Vukašin je grdnih rana dop'o,
Njega Turci s konjma pregaziše;
I njihova sva izgibe vojska.
Mače vojsku herceže Stepane:
U hercega mnoga silna vojska,
Mnoga vojska, šezdeset hiljada;
Te se biše i sekoše s Turci:
Devet paša biše i ubiše,
Desetoga biti započeše,
Al' pogibe herceže Stepane,
I njegova sva izgibe vojska.
Mače vojsku srpski knez Lazare:
U Laze je silni Srbalj bio,
Sedamdeset i sedam hiljada;
Pa razgone po Kosovu Turke,
Ne dadu se ni gledati Turkom,
Da kamoli bojak biti s Turci;
Tad bi vlada nadvladao Turke,
- Bog ubio Vuka Brankovića!
On izdade tasta na Kosovu;
Tada Lazu nadvladaše Turci,
I pogibe srpski knez Lazare,
I njegova sva izgibe vojska,
Sedamdeset i sedam hiljada:
Sve je sveto i čestito bilo,
I milome Bogu pristupačno!

Uranila Kosovka devojka,
Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarka sunca;
Zasukala bijele rukave,
Zasukala do belih lakata;
Na plećima nosi hleba bela,
U rukama dva kondira zlatna,
U jednome hlađane vodice,
U drugome rumenoga vina;
Ona ide na Kosovo ravno,
Pa se šeće po razboju mlada,
Po razboju čestitoga kneza,
Te prevrće po krvi junake:
Kog junaka u životu nađe,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.
Namera je namerila bila
Na junaka Orlovića Pavla,
Na kneževa mlada barjaktara:
I njega je našla u životu,
Desna mu je ruka odsečena
I lijeva noga do kolena;
Vita su mu rebra izlomljena:
Vide mu se džigerice bele;
Izmiče ga iz te mnoge krvce,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.
Kad junaku srce zaigralo,
Progovara Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko devojko,
Koja ti je golema nevolja
Te prevrćeš po krvi junake?
Koga tražiš po razbopju mlada:
Ili brata, ili bratučeda,
Al' po grehu stara roditelja?"
Progovara Kosovka devojka:
"Dragi brato, delijo neznana,
Ja od roda nikoga ne tražim:
Niti brata, niti bratučeda,
Ni po grehu stara roditelja.
Mož li znati, delijo neznana,
Kad knez Laza pričešćiva vojsku
Kod prekrasne Samodreže crkve
- Tri nedelje tridest kaluđera?
Sva se srpska pričestila vojska,
Najposlije tri vojvode bojne:
Jedno jeste Milošu vojvoda,
A drugo je Kosančić Ivane,
A treće je Toplica Milane;
Ja se onde desih na vratima,
Kad se šeta vojvoda Milošu,
Krasan junak na ovom svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama;
Obazre se i pogleda na me,
S sebe skide kolastu azdiju,
S sebe skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, kolastu azdiju,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po azdiji po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli boga, draga dušo moja,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi kum venčani biti."
Za njim ide Kosančić Ivane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovaljno perje;
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu burma pozlaćena;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide burmu pozlaćenu,
S ruke skide pa je meni dade:
- "Na devojko, burmu pozlaćenu,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
A po burmi po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi ručni dever biti."
Za njim ide Toplica Milane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu koprena od zlata;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide koprenu od zlata,
S ruke skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, koprenu od zlata,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po kopreni po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
Tebe, dušo, dobra sreća nađe,
Uzeću te za vernu ljubovcu."
I odoše tri vojvode bojne:
Njih ja danas po razboju tražim."
Al' besedi Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko devojko,
Vidiš, dušo, ona koplja bojna,
Ponajviša a i ponajgušća:
Onde j' pala krvca od junaka,
Ta dobrome konju do stremena,
Do stremena i do uzenđije,
A junaku od svilena pasa,
- Onde su ti sva tri poginula!
Već ti idi dvoru bijelome,
Na krvavi skuta i rukava."
Kad devojka saslušala reči,
Proli suze niz bijelo lice,
Ona ode svom bijelu dvoru,
Kukajući iz bijela grla:
"Jao, jadna, hude sam ti sreće!
Da se, jadna, za zelen bor 'hvatim,
I on bi se zelen osušio!"

Mili bože, čuda velikoga!
Kad se sleže na Kosovu vojska,
U toj vojsci devet Jugovića,
I deseti star Jug Bogdane.
Boga moli Jugovića majka,
Da joj Bog da oči sokolove
I bijela krila labudova,
Da odleti nad Kosovo ravno,
I da vidi devet Jugovića
I desetog starog Jug Bogdana.
Što molila, Boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
I bijela krila labudova;
Pa odletje na Kosovo ravno,
Mrtvih nađe devet Jugovića
I desetog starog Jug Bogdana,
I više njih devet bojnih koplja,
Na kopljima devet sokolova,
Oko koplja devet dobrih konja,
A pored njih devet ljutih lava.
Tad zavrišta devet dobrih konja,
I zalaja devet ljutih lava,
I zaklikta devet sokolova;
Al tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila,
Već uzima devet dobrih konja,
I uzima devet ljutih lava,
I uzima devet sokolova,
Pa se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snahe ugledale,
Malo bliže pred nju išetale:
zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica,
Zavrištalo devet dobrih konja,
Zalajalo devet ljutih pasa,
Zakliktalo devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze nepustila.
Kad je bilo noći u ponoći,
Al' zavrišta Damjanov zelenko;
Pita majka Damjanovu Ljubu:
"Snaho moja, ljubo Damjanova,
Što ono vrišti Damjanov zelenko?
Il' je gladan pšenice bjelice,
Il je žedan vode sa Zvečana?"
Progovara ljuba Damjanova:
Svekrvice, majko Damjanova,
Nit' je gladan šenice bjelice,
Nit je žedan vode sa Zvečana,
Već je njega Damjan naučio
Do po noći sitnu zob zobati,
Od ponoći na drum putovati:
Pa on žali svoga gospodara
Što ga nije na sebi donio!"
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad ujutru danak osvanuo,
Doletješe dva vrana gavrana,
Krvavijeh krila do ramena,
I krvavih nogu do koljena,<?br> Oni nose ruku od junaka,<?br> A na ruci burma pozlaćena,
Bacaju je u krioce majci.
Uze ruku Jugovića majka,
Okretala, prevrtala s njome,
Pa dozivlje ljubu Damjanovu:
"Snaho moja, ljubo Damjanova,
Bi l' poznala čija j' ovo ruka?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
Ovo j' ruka našega Damjana,
Jera burmu ja poznajem, majko,
Burma sa mnom na venčanju bila."
Uze majka ruku Damjanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tiho besjedila:
"Moja ruko, zelena jabuko,
Gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
Ustrgnuta na Kosovu ravnom!"
Al' tu majka odoljet' ne mogla,
Prepuče joj srce od žalosti
Za svojijeh devet Jugovića
I desetim starim-Jug Bogdanom.

Полетио соко тица сива
од светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу,
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице;
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи волане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш кнеже, с њоме погинути."

А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
"Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека."

Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме;
Па сакроји на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива српског патријара
И дванаест великих владика,
Те причести и нареди војску.

ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА
Вино пије Краљевићу Марко
Са старицом Јевросимом мајком,
А кад су се напојили вина,
Мајка Марку стаде бесједити:
"О мој синко, Краљевићу Марко,
Остани се, синко, четовања,
Јер зло доба донијети неће,
А старој се досадило мајци
Све перући крваве хаљине!
Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу,
Те ти храни и мене и себе."
То је Марко послушао мајку:
Он узима рало и волове;
Ал' не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове.

Отуд иду Турци јањичари,
Они носе три товара блага,
Па говоре Краљевићу Марку:
"Море, Марко, не ори друмова!"
- "Море, Турци, не газ'те орања!"
"Море, Марко, не ори друмова!"
- "Море, Турци, не газ'те орања!"
А када се Марку досадило,
Диже Марко рало и волове,
Те он поби турке јањичаре;
Пак узима три товара блага,
Однесе их својој старој мајци:
"То сам тебе данас изорао!"

МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА
Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."

Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"

Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.

Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"

А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."

Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.

Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.

Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт' устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."

Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"

Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.

Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"

СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."

ТРИ СУЖЊА

Процвиљеше три српске војводе
у сужањству паше скадарскога,
а да зашто, веће ни кроза што,
за хараче од ломнијех Брда,
јер се брдска ђеца посилила,
па не даду царевих харача,
а војводе паша преварио,
на тврду их вјеру домамио,
турио их на дно у тавницу.
Једно бјеше Вуксан од Роваца,
друго бјеше Лијеш од Пипера,
треће бјеше Селак Васојевић.
Љуто цвиле, јест им за невољу,
сужањство је њима додијало.
Још бјеседи ВУксан од Роваца:
"Браћо моја, љубимна дружино,
ми хоћемо овђе изгинути;
шта је коме данас најжалије?"
Вели тако Лијеш од Пипера:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
скоро сам се јунак оженио,
остаде ми у двору љубовца
ни љубљена, нити милована,
ни карана, нити сјетована;
то је мене сада најжалије".
Вели тако Селак Васојевић:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
осташе ми двори и тимари,
и још пусто небројено благо,
у планини хиљада оваца;
остаде ми саморана мајка
и сестрица без братске заклетве,
да кукају како кукавице
у мојему двору бијеломе".
Ал' бесједи Вуксан од Роваца:
"Ала, браћо, рђава јунаштва!
И ја имам дворе и тимаре
и у двору остарилу мајку,
вјерну љубу скоро доведену
и сестрицу милу неудату;
ал' тога сад ништа не жалим,
већ ја жалим што ћу погинути,
погинути данас без замјене".
У ријечи коју бесједише,
ал' ето ти од паше џелата
баш на врата тавници проклетој,
пак дозивље Лијеша војводу:
"Ко је овђе Лијеш од Пипера
нек изађе пред тавницу клету!
Пипери га на откуп узеше,
дадоше за њега све пиперске овце
и још млого небројено благо,
и сувише робињу ђевојку".
Превари се Лијеш од Пипера
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Лијеша за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавница виче
те дозивље Селака војводу:
"Ко је овђе Селак Васојевић
нек изиђе пред тавницу клету,
дошла му је остарила мајка,
од паше га узе на откупе,
даде за њга краве и волове
и бијеле овце и јагањце,
још сувише небројено благо".
Превари се Селак Васојевић
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Селака за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавнице виче
те дозивље Вуксана војводу:
"Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!
Ровчани те од паше купише,
за те даше двије боце блага
све у ситно жута млечанина,
и бијеле овце и јагањце,
још сувише робињу ђевојку".
Али Вуксан љута гуја бјеше,
те се Турком варат не дад'јаше;
он излази пред тавницу клету,
пак џелату бјеше говорио:
"Аман, мало, пашини џелате!
Попусти ми моје б'јеле руке
да ја скинем одијело дивно:
ц мојих плећа ѕелену доламу,
под доламом токе од три оке,
којено су у Млетке коване,
оне вр'једе пет стотин' дуката,
под токама од злата кошуља,
нит' је ткана, нити је предена,
ни у ситно брдо увођена,
веће ми је вила поклонила,
та немој је крвљу поганити!"
Превари се Туре на кошуљу,
те Вуксану попустило руке.
Не шће Вуксан свалчит одијела,
од џелата сабљу уграбио,
њом му русу оцијече главу,
па побјеже преко Скадра града.
Дочека га тридесет Малисора,
одиста га уватити ћаху,
ал' се Вуксан ватат не даваше,
но се ману десно и лијево,
свијем турске осијече главе,
па он тера бјега с главом без обзира.
А кад дође на мост на Бојану,
дочека га хоџа и кадија,
па овако њему говораху:
"Не напријед, Вуксане војвода,
јер си своју изгубио главу!"
Но бесједи Вуксане војвода:
"Чујете л' ме, хоџа и кадија,
ако тамо куд напријед немам,
ни натраг се немам куд вратити".
Ману сабљом, ос'јече им главе,
обојицу тури у Бојану,
па он бјега даље унапредак.
Ђерају га пјешаци и коњици,
коњици га мало назираху,
а пјешци га ни чут не могаху.
Здрав утече у Ровце камене,
он утече, весела му мајка,
њему мајка, а мене дружина!

/10.7.2009/
О турцизмах в русских и украинских переводах сербской народной поэзии


Заимствованные слова в языке фольклора появляются, благодаря влиянию языков друг на друга, зафиксированному в записях прозаической, поэтической и речевой традиции. В сербской фольклорной поэзии, наряду с заимствованиями из других, славянских и не славянских языков, наиболее часто встречаются турцизмы - наследство многовекового присутствия на Балканах османских турок и их культуры. Частотность употребления турцизмов в сербском фольклоре обусловлена тематикой предания, местом записи, ориентальностью или деориентальностью языка, стилем народного поэта и пр. Разумеется, турцизмы в большей степени характерны для мусульманских фольклорных текстов, однако, встречаются и в областях с христианским населением.

Перевод турцизмов в сербских народных песнях из сборников Вука Караджича на русский и украинский языки - узко специфическая и недостаточно изученная проблема, связанная как с переводом заимствований в литературных и фольклорных текстах, так и с теоретическими аспектами взаимодействия двух культур, с представлением о Другом внутри своей культуры. Если переводчик хочет показать, что определенное слово по происхождению не принадлежит языку фольклорного текста, он должен найти решение, как подчеркнуть его отличие от окружающих слов. Трудность перевода связана с тем, что Другой (здесь турок в балканском культурно-историческом контексте) для читателя-славянина, не имеющего того исторического опыта, о котором повествует сербская народная песня - Другой по-иному. Проблема, таким образом, сводится к вопросу, возможен ли адекватный перенос лексических и стилистических особенностей турцизмов, и как переводчик поступает со словом, пришедшим в сербский язык из турецкого, - «принимает» его как часть своего языка или «остраняет».

Переводчики выбирают одно из нескольких возможных решений:

1) заимствованное слово (турцизм) оставляют в оригинальном виде, сопровождая его (не всегда) пояснением;

2) заимствованное слово (турцизм) неадекватно переводится словом из языка перевода (русским или украинским);

3) заимствованное слово (турцизм) переводится диалектизмом или лексемой, употребляемой узкой этнической группой, которую читатель перевода воспринимает также, как сербы воспринимают турок;

4) заимствованное слово (турцизм) переводится точно словом из языка перевода (русским или украинским), причем, в переводе утрачивается отличие заимствованного слова (турцизма) от основного (сербского) языка песни.

Худшим из четырех переводческих подходов к тексту является второй. Ошибочный перевод турцизмов, встречающихся в сербских народных песнях объясняется недостаточной языковой и страноведческой осведомленностью переводчиков. Иногда ошибка не меняет смысл стиха, оставаясь в рамках терминологически родственной категории. Так, Юрий Венелин в работе «О характере народных песен задунайских славян» (1835) перевел название оружия - Сломи ми се пушка џевердане («Шеховић Осман». Караџић, VI, 5,89) как «пушка дамаска». Лука Шекара в недавно опубликованной книге «Сербская народная песня в русской литературе XIX века» дает следующий комментарий: «В нашей поэзии, правда, встречается и «дамаскиња ћорда», и «сабља димискија», но почти никогда не упоминается происхождение, «џефердари» - «ясныe» или «тонкиe»» (Шекара, 40). Случаются, однако, и более серьезные переводческие упущения, когда ошибка меняет смысл стиха и соответствующего отрывка песни. Так, строки «Па све главе пред цара износи / А цар Марку бакшише поклања» («Марко Краљевић и Мина од Костура») Гальковский понял совсем наоборот: он получает от царя, испугавшегося разгневанного Марко, выкуп, чтобы тот его оставил в покое, в то время как в тексте оригинала Марко отдает царю головы в качестве преподношения (Шекара, 317). К сожалению, в доступном нам издании переводов украинца Старицкого не хватает последних страниц двадцати, поэтому мы не могли проверить, воспринял ли Гальковский это прочтение от своего предшественника или ошибся самостоятельно.

Приведенные примеры ясно показывают, что незнание турцизмов становится причиной разного типа ошибок. Мы не ставили перед собой задачу изучить случаи ошибочного понимания переводчиками слов турецкого происхождения. Турцизмы всегда были проблемой, и переводчики нередко обращались к переводам на языки, которыми владели. Естественно, что часто заимствовались и ошибки, в таких случаях нужно исследовать переводы-посредники, например, когда речь идет о балладе «Хасанагиница». Следует подчеркнуть, что не все слова турецкого происхождения здесь одинаково значимы. Хатиджа Крневич, лучший знаток этого лирико-эпического произведения, пишет: «Трудность состоит в том, что мутные детали, связанные с плохо переведенными (в некоторых местах из-за размера) турцизмами имеют разные функции на уровне сюжета и отличаются по своей семантической важности. Внешние, статичные детали, понятные из контекста, не влияют на внутренний план и не нарушают когерентности целого» (Крњевић, 386). Далее автор приводит два неясных, по-разному трактуемых перевода последнего стиха песни. Мы остановимся на одном из них. Муж выгоняет жену из дома за то, что она не навещала его, пока он лежал больной в шатре, и, прощаясь со своими детьми, она дарит сыновьям золоченые ножи, дочерям платья дорогого сукна, а меньшому сыну: Њему шаље убошке хаљине (Караџић, «Пјеснарица», 80, 84). Вук Караджич, взявший эту песню из путевых записок Фортиса «Viaggio in Dalmazia» и отредактировавший ее, колебался между «убошке» и «свилене» (хаљине), а интерпретаторы этой баллады предлагали, вместо «убошке», и вариант «у бошчи хаљине». Востоков, принимая одно из решений Вука, перевел этот стих как: «Посылает одеяльце шелковое» (Шекара, 317).

В настоящей работе приводятся переводы турцизмов из сербских народных песен (сборники Вука Караджича), сделанные Востоковым, Пушкиным, Гальковским, Кравцовым (русский язык) и Старицким (украинский язык). В филологических исследованиях проблема турцизмов занимает второстепенное место. Мы ставим перед собой задачу выяснить, имеется ли разница в переводе в зависимости от лексикографических групп турцизмов. Можно предположить, что переводчикам и их восточнославянским читателям слова, обозначающие предметы и явления бытовой жизни турок и так называемых мусульман с Балкан менее известны, чем слова, обозначающие титулы турецкой знати или религиозные понятия.

Османцы принесли с собой новые обычаи и привычки, новые предметы и ремесла, новую одежду, сладости, чиновничью и военную иерархии - множество новых реалий, которые славянское население воспринимало вместе с их названиями. Так, некоторые турецкие слова, иногда несколько измененные, вошли в речь балканских славян как часть культуры властвовавшей Османской империи. Слова турецкого происхождения из сербских народных песен появляются в переводах на русский (ковер как перевод турцизма - серџада , корчма - хан, обычай - хадет) и украинский (здобич - шићар, гаман - ћемер, мiст - ћуприја, звичай - хадет, вистун - телал) языки. Приведем для иллюстрации переводы некоторых стихов.
(цео текст на линку)
http://www.srpska.ru/article.php?nid=11964