СРПСКА ПОЕЗИЈА

Admin Broj poruka : 42 Datum upisa : 30.06.2009

НАСЛЕЂЕ

Ја осећам данас да у мени тече
крв предака мојих јуначких и грубих,
и разумем добро у то мутно вече
зашто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
јер у мени тече крв предака мојих,
мученика старих и јунака који
умираху ћутке на страшноме кољу.

Јест ја сам се дуго са природом хрво.
Успео сам, све се може кад се хоће,
да на ово старо и сурово дрво
накалемим најзад благородно воће.

И сад ако плачем кад се месец крене
с ореолом модрим низ небесне путе,
ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
једно тужно вече злокобно заћуте.

Ја осећам ипак испод свежих грана
и калема нових да, ко некад јака,
у корену старом струји снажна храна,
неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све исчезне тада. Заборављам бољу.
А предамном стоје редом преци моји,
мученици стари и јунаци који
умираху ћутке на страшноме кољу.

Милан Ракић

НЕНАШИМА
О, ви, што силно још снујете
да понемчите просте нaс,
и Русију нам, нек чујете
из мојег срца искрен глас!
Ма ко био од рода мога -
брате ил' старче, лажно скромни,
ил' издајниче славан, богат,
ил' клеветниче вероломни,
ти, слаткоречив књижевниче,
идоле незналица младих,
ти, који одвећ лако кличеш
празној идеји мртвој нади,
и ти, љубезни поклониче
црних речи и црних књига,
ти, невинашце, што пониче
примивши туђ грех, терет брига,
ви, попаљиво братство дрско,
неука стражо што са жаром
учиш у школи богомрској,
сви ви - ви нисте руски народ!
Није вам драго свето дело
старине наше славне, чисте,
не живи кроз вас, већ је свело
тла осећање. Пуни ви сте
не оне дивне, вишње страсти
за отаџбину у мукама,
најчистији вас огањ, јасни,
не узноси. Не ври у вама
љубави према правди врело!
Глас народа је - Божји глас.
Не рађа он у вама смелост:
он туђ је, диваљ, стран за вас.
Предања наша су вам лажна,
чак бесмислена: глупост чиста.
Предачки подвиг, дела снажна
вама баш неће рећи ништа.
Презире претке гордост ваша.
Светиња нашег древног Кремља,
сва моћ, силина, нада наша,
за вас су ништа! Руска земља
од вас не доби просвећење,
ви сте јој страшни - заљубљени
у вероломних мисли хтење,
у бласфемни сан што вас плени!
Ал' ласком, хулом што се плете,
не, нећете је оборити,
ви, који са њом не умете
живети, певати, ни зборити!
Замући ће вам злоба клета,
замреће језик ваш и нелик:
Русија вечна је и света,
руски је Бог још увек велик!

6.12.1844.

Николај Михајлович Јазиков

ПОСЛЕ СМРТИ
Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!

Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун`те земљу, није вам крива -
Стишајте јада ласкави звук!

Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечити дом!
Реците само: „ Доста је славе –
Веран је био народу свом.“

Ђура Јакшић (1832- 1878)
ОТАЏБИНА
И овај камен земље Србије,
Што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кo пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене,
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело, презирућ,
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступит, можда поганом.
Дрзнеш ли даље? Чућеш громове
Како тишину земње слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати..
Ал' један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломњави:
„Отаџбина је ово Србина!“...

Ђура Јакшић (1875)

Објашњење: Године 1875. Владан Ђорђевић, књижевник и политичар, покренуо је књижевни часопис „Отаџбину“ (излазио је с прекидима до 1892.) и обратио се Јакшићу за књижевни прилог. Јакшић је тим поводом написао Отаџбину, која је објављена на уводном месту у првом броју часописа. Борбено расположење, којим је песма прожета, у то време било је условљено бурним покретима и устанцима потлачених Срба Босне, Херцеговине и Црне Горе за ослобођење од Турака.

ХОРДА
Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.

Јован Дучић

Admin Broj poruka : 42 Datum upisa : 30.06.2009

АВЕ СЕРБИА
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Јован Дучић

НА ГАЗИМЕСТАНУ
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама,
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша,
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...

Милан Ракић

Admin Broj poruka : 42 Datum upisa : 30.06.2009

КРАГУЈЕВАЦ
О, никада ви то нећете схватити,
јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас!
Чуди вас, зар не:
стојимо и мирно гледамо у вас
и нема страха у нашем непокретном оку
већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
њихов чудесни сјај!

Вама је несхватљиво:
ми, одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса --
стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса!
И не дрхте нам везане руке,
и не тресу нам се обнажена рамена,
и гледамо вас, гледамо и видимо
-- да ваша клецају колена
пред снагом погледа наших!
Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
грче се у чуду ваша безизразна лица
и постајете шака преплашених убица!

А знате ли да оловним, пламеним куглицама
у безумљу страха
сад себе убија сама сваки од вас!
Знате ли да неће бити мира
вашој отупелој свести
и од наших погледа
да се више не можете скрити!
Знате ли да ће вам ноћи,
ужасне ноћи мучења бити
и да више не можете утећи,
никуда утећи,
и да смо од вас јачи,
и да смо од вас већи --
за срце већи!

Знате ли да ћете лудети од страха
кад год се јесења киша
са мраком леденим
спусти врх наших заспалих глава
и да ће и земља, и камен, и дрво,
и цигла, и трава
очима гледати нашим,
грудима дисати нашим,
да неће бити мира плашљивим срцима вашим,
час овај да ћете клети!

Видите л' ову децу што рафал чекају врео?
Кад ђачке торбице њине
из руку недужних падну,
а књиге, оловке и гуме
на земљу проспу се хладну,
кад младе, незреле воћке прерано отпадну с' грана
-- са вас ће у блато спасти
на костур намолована маска људскога лика!

Да л' вас још увек чуди
што вољно остајем с' њима --
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра прстом да показују на ме!
То ви не разумете,
то ми, дивљаци знамо
професор није професор са каталогом само!

Мој разред куршуме чека.
А ја им предајем сада --
не шта је писао Држић,
већ шта је херојска смрт!
Уместо школскога звона
звониће болан и крт --
кашаљ оружја вашег.
Тад ћемо на одмор поћи
и загрљени, хладни и неми
безбројне дане и ноћи
сан ћемо вечити снити.

Мој разред куршуме чека.
И нико не шапће ником!
Сви, до малишана задњег,
напамет лекцију знају!
Њихове детиње очи
задњи пут светлуцају.
Овде двојкаша нема,
јер ми смо синови рода
у коме и најмање дете
чим научи само да хода --
већ зна како се мре!

Да л' вас још увек чуди
што вољно остајем с' њима,
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра
прстом да показују на ме!
То ви не осећате,
то ми, дивљаци знамо --
професор није професор са каталогом само!
Пуцајте,
ја држим час!

Радоје Радовановић

МОЈА ОТАЏБИНА
Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца…

Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана…

У мени цвиле душе милиона…
Мој сваки уздах, свака суза бoна,
Њиховим болом вапије и иште…

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја –
Мој дом и моје рођено огњиште…

Алекса Шантић

МАЛЕНА САМ
Малена сам... и птица је мала
што се небом у свет завитлала.
Лако ј' птици, птица има крила,
аој, крила, кад би моја била!
Па да пр'нем по српскоме свету,
не по роси ни мирисном цвету,
већ по земљам' што се српске звале,
где год нађем Српкињице мале
да им паднем на те груди беле,
да им кажем: "Благо теби, селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам... и цвеће је мало
што је својом душом мирисало.
Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде
па излије са срдашца јаде!
Да сам цветак, као што сам мала,
ја бих српском свету мирисала.
Па би дошле Српкињице миле,
мноме би се лепо окитиле,
мет'ле би ме за те груди беле,
а мирис би говорио: "Селе,
благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам. .. и звезда је мала
што се тамо горе засијала.
Лако ј' звезди, има свога сјаја,
а ја имам само уздисаја!
Да сам звезда, као што сам мала,
на српском бих небу засијала,
изишле би Српкињице мале
па би звезду жељно погледале,
а звезда би говорила сјајем,
дичним сјајем, српским уздисајем:
"Благо теби која имаш мајке,
имаш мајке, имаш и бабајке!"

Ал' сироче - худе моје среће! -
Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће.
Српкиња сам с дична Србобрана,
дична града још дичнијих рана!

Кад се- сетим где сам се родила,
кад се сетим, тад ми ничу крила,
кад се сетим", не треба ми више,
тад ми срце као цвет мирише;
кад споменем дичну Србадију,
тад се дижем више звезда свију,

више звезда - до Бога милога,
па га молим, а рад српства свога,
да га чува, весела му мајка, -
Српство ј' мени мајка и бабајка!

Јован Јовановић Змај[1833-1904]

» СРПСКА ИСТОРИЈА
» KOЗАЦИ - КОЗАКИ